Kroz ovaj članak saznaćete više o tome:

• kakvi su odnosi darovite dece sa vršnjacima, roditeljima i nastavnicima
• koji su najčešći izazovi darovitih

Kakvi su odnosi darovite dece sa vršnjacima, roditeljima i nastavnicima?

Darovita deca uglavnom nisu miljenici vršnjaka. Između njih postoji jaz koji nastaje zbog asinhronog razvoja, intenziteta njihovog karaktera, razvijenog apstraktnog mišljenja i drugačijih interesa darovite dece. Tako daroviti počinju da se izdvajaju. A, zbog prevelike pobudljivosti, manjka sposobnosti emocionalne regulacije i socijalnih veština, taj jaz se samo produbljuje.

Slična situacija se dešava i u odnosima roditelj – darovito dete kao i nastavnik – darovito dete. Daroviti razvijaju apstraktno i kritičko mišljenje nešto ranije, pa tako ranije i počinju sumnjati u autoritete. Iako su neki tipovi darovite dece san svakog nastavnika jer su motivisani za učenje, postoje i oni koji više ili manje „ometaju“ nastavu i ne prihvataju zadate autoritete. Ranije počinju uviđati roditeljske i nastavničke nedostatke i nekompetentnosti što se odražava na njihovu nezainteresovanost i cinizam.

Nastavnici ponekad nemaju dovoljno razumevanja za takvu decu, pa ih doživljavaju kao prezahtevnu u nastavi. Zbog čestih pitanja i moguće kritike (skrivene ili otvorene) prema nastavnicima, daroviti učenicima se nalepi etiketa neposlušnosti. Tako često ostaju zanemarene osnovne potrebe takvog deteta, a ono se polako gubi u neprihvatanju i nerazmevanju.

Kako bismo znali kako olakšati  život i zadovoljititi socio-emocionalne potrebe darovitih, moramo znati sa kakvim se sve izazovima suočavaju. Mora nas zanimati koje potrebe sve imaju i zašto im je teško da ih zadovolje.

Sa kojim još izazovima se suočavaju darovita deca?

Darovita deca poseduju sklop različitih karakteristika koje variraju po svom intenzitetu, ali su zajedničke za većinu njih. Kroz ovaj tekst ćemo zajedno proći kroz neke važne karakteristike darovitosti koje ujedno predstavljaju i brojne izazove sa kojima se deca suočavaju.

Multipotencijalnost

Često ćete videti darovite učenike koji su uključeni u šahovski klub, muzički hor, dodatne nastave iz različitih predmeta, škole jezika itd. Njih obično zanima mnogo toga, imaju širok raspon potencijala i interesovanja.

Zašto bi to bio izazov za njih?

Ponekad multipotencijalnost predstavlja teret jer tako dete ima malo ili gotovo nimalo vremena za odmor, opuštanje i igru. Obično koriste sve svoje vreme kako bi se bavili određenim aktivnostima, a zanemaruju dobiti opuštanja i obične igre. “Ne žele da gube vreme na gluposti.“ kako kažu. To za dete kasnije može predstavljati veliki pritisak, posebno kada roditelji ne nauče dete postavljanju zdravih granica. Uz to, odabri karijere je uvek veliki izazov. Kada se radi o darovitim multipotencijalistima, veoma je kompleksan proces odabira karijere.  

Asinhron razvoj

Druga tipična karakteristika darovite dece je asinhron razvoj. Šta to znači zapravo? Asinhronija podrazumeva postojanje “nesklada“ u fizičkoj, mentalnoj i emocionalnoj zrelosti deteta. Dete može da bude intelektualnim uzrastom dosta iznad svojih godina, ali je moguće da emocionalno bude dosta nezrelije.

Inteligencija nije isto što i emocionalna zrelost. Tako će daroviti sedmogodišnjak biti u stanju da rešava složene matematičke probleme, ali će plakati kao trogodišnjak svaki put kada nešto nije po njegovoj volji.

Asinhronija ima više lica, samim tim i posledica koje ostavlja na darovite i njihove roditelje. Ako odrasli nisu svesni detetove asinhronije, mogu od njega očekivati da se ponaša više u skladu sa mentalnim uzrastom. Sve to istinski zbunjuje dete i šalje pomešane signale o emocionalnom ponašanju.

Intenzitet

Intenzitet predstavlja jednu od najznačajnijih karakteristika darovite dece. Oni su jednostavno u svemu intenzivniji od drugih. U sve što rade, veruju, žele unose veliki intenzitet i strast. Kako biste imali na umu o čemu tačno govorimo, pratite sledećih nekoliko primera:

• Intenzivnije uče i usvajaju nove stvari;
• Intenzivnije osećaju emocije – i prijatne i neprijatne. Intenzivnije vole, intenzivnije se plaše i intenzivnije su ljuti;
• Takođe, i kada spavaju, spavaju intenzivnije pa ih je teže probuditi ILI  su uspavljivanje i lagan san problem. 

Toliki intenzitet u svemu što rade ih navodi da budu reaktivnija i emocionalno osetljivija u svakom pogledu.

Preterana osetljivost (eng. overexcitabilities)

Daroviti su skloni da doživljavaju vanjske ili unutrašnje stimuluse na mnogo intenzivniji način od ostalih. Intenzitet i strast koju ova deca imaju naročito razvijene navode ih da reaguju preterano odnosno da njihove reakcije nadilaze ono što se od njih tipično očekuje. 

Osetljivost ne mora da bude isključivo negativna. Zbog toga što primaju puno više nadražaja, ova deca imaju bogata iskustva i razvijeniju maštu. Upravo tu gde su osetljivost i “preteranost“ leži i njihov potencijal. U svom radu, često koristimo metaforu ježa i ježevih bodlji kako bismo objasnili vezu između pobudljivosti i dara kod darovitih. Sve te dečije “bodljice“ čine da imaju zapravo jedinstven set darova.

Čuvajte “bodljice“ svoje dece, kako im ne biste slomili dar.

Iako osetljivost predstavlja glavni izvor snage darovite dece, ono za njih predstavlja i veliku količinu stresa. Zašto? Roditelji deci obično kažu: „Previše si osetljiv/a.“ ili „Brineš oko svega, tako si dramatičan/a.„

Ovakve izjave i reakcije mogu dovesti do nezadovoljene potrebe po razumevanju i bezuslovnom prihvatanju te predstavlja idealno tlo za razvijanje preterane samokritičnosti samog deteta.

Perfekcionizam

Kada govorimo o samokritičnosti, važnu ulogu u tome igra i razvoj nezdravog perfekcionizma kod darovite dece. Prirodno teže da naprave nešto novo, inoviraju postojeće.

Oni često razmišljaju o tome kako mogu uspeti u onome što su naumili, kako doprineti vlastitom uspehu i idealnom ponašanju, ali i kako doprineti društvu uopšte.

Zbog toga postavljaju visoke ciljeve i žele postići savršenstvo. Međutim, ne samo da sami sebi postavljaju visoka očekivanja već im to rade i roditelji i nastavnici. I onda, zbog nemogućnosti da dostignu tako velike ciljeve, deca doživljavaju velika razočarenja i osećaj nekompetentnosti. Upadaju u zamku isključivosti i razmišljanje „sve ili ništa“: jedna greška ili nemogućnost da se pronađe rešenje.

Entuzijazam

Ako ih nešto zanima, imaju potrebu da rade na tome, ne čekajući da ih neko na to nagovori. Ne prija im ponavljanje. Ono stresira njihov um jer on mora da obrađuje nešto novo. To savršeno opisuje kreator Šerloka Holmsa, Artur Konan Dojl:

„Moj um se“ kaže on, „buni protiv stagnacije. Dajte mi probleme, dajte mi posla…dajte mi najsmutljiviji kriptogram ili najzamršeniju analizu, to je za mene prava atmosfera. Onda mogu da odustanem od veštačkih stimulansa. Ali mrzim dosadnu rutinu postojanja. Žudim za mentalnom egzaltacijom. Zato sam izabrao svoju profesiju, jer sam jedini na svetu.“

Slaba emocionalna samoregulacija

Pokazalo se da darovita deca mogu imati probleme sa samoregulacijom emocija. Teško znaju upravljati sopstvenim emocijama i ponašanjem. Teško im je da razumeju svoje ali i tuđe emocije, a to se u svakom slučaju odražava na međuljudske odnose. Zbog toga često bivaju neshvaćeni i odbačeni od drugih ljudi.

Rizik od depresije i suicida

Iako se čini da darovita deca mogu nadmašiti sve svoje izazove jer su mnogo sposobni, oni su i dalje samo deca. Zbog svih izazova sa kojima se svakodnevno suočavaju, izloženi su stresu koji može povećati rizik od depresije i suicidalnih misli i ponašanja.

Perfekcionizam, preterana osetljivost, ekstremna introvertnost, prevelika posvećenost, osećaj usamljenosti i otuđenosti su uobičajena za mnogu darovitu decu. Ipak, ova osećanja i ponašanja su povezana sa depresijom kod dece i adolescenata, kao i razmišljanjima o suicidu.

Međutim, postojanje rizika ne znači nužno da će vaše dete iskusiti depresiju. Postoji mnogo toga što možete učiniti kako bi se vaše darovito dete osećalo prihvaćeno i puno razumevanja. Razvijanje zdravih porodičnih i vršnjačkih odnosa su ključni. Pomozite svom detetu da dobije iskustva koja su mu potrebna, da nauči regulisati emocije i ponašanje te zadovolji svoje potrebe. Pre svega, imajte na umu da su socio-emocionalne potrebe darovitih jednako važne kao i obezbeđivanje bogate sredine za učenje i uspeh.

U razumevanju osnovnih socio-emiocionalnog potreba darovitih, pomoći će vam naše posebne GiftedLab SENG SMPG radionice za roditelje darovite dece  gde ćete u društvu drugih roditelja darovite dece videti da se neke stvar ne dešavaju samo vama. A, ukoliko želite razvijati specifične sposobnosti kod darovite dece zakažite sesije socio-emiocionalnog učenja specijalno koncipirane za potrebe darovite dece od 8, 9 ili 10 godina starosti i vođene diskusije za tinejdžere i omladinu od 11+ godina.

Ipak, ovaj zadatak nije nimalo lak, pogotovo ako smo još uvek deca. Deca nemaju još uvek dobro razvijenu svest o tim stvarima, pa im je teško da znaju šta žele i mogu. Zadatak roditelja je da im pomogne da se upoznaju i izaberu pravac u kojem žele ići. Međutim, ponekad ni roditeljima nije jednostavno da znaju šta je za dete najbolje.

Izbor zanimanja tada može biti naporan jer je mnogo smerova u koje dete možemo uputiti. Zbog toga postoje karijerni savetnici. Oni pomažu deci da od ranog detinjstva spoznaju svoje sposobnosti i želje kako bi kasnije lakše izabrali zanimanje. Karijerni savetnici su tu da pomognu deci i odraslima da izaberu prave cipele ili da promene one koje ih žuljaju.

Zato, nastavite čitati ako želite saznati:

• Zašto je izbor zanimanja uopšte važan?
• Zašto ne koristimo svoje snage na pravi način?
• Šta su karijerno vođenje i izbor zanimanja?
• Kako izgleda karijerno vođenje i izbor zanimanja?

Zašto je izbor zanimanja uopšte važan?

Istraživanja kažu da kvalitet života zavisi, između ostalog, od odabira zanimanja. Ukoliko smo izabrali zanimanje koje nas ispunjava, veća je verovatnoća da budemo zadovoljniji i ispunjeniji. Isto tako, rezultati psiholoških istraživanja pokazuju kako je bavljenje ispunjavajućim zanimanjem povezano sa:

• višim samopouzdanjem
• osećajem uspešnosti
• višim nivoom dobrostanja i autentičnosti

Korišćenje svojih jakih strana odnosno snaga, povezano je i sa:

• dostizanjem ciljeva
• višim nivoom sreće
• nižim nivoom depresije
• višim nivoom samoefikasnosti

Još jedan od glavnih razloga koji stoje u pozadini ovog pitanja odnosi se na količinu vremena koje provodimo na poslu. Kao odrasle osobe, provodimo mnogo vremena u radnom okruženju. Radimo minimalno 8 sati dnevno, okruženi smo ljudima koji rade isti ili sličan posao i aktivno smo posvećeni poslu skoro polovinu našeg dana.

Ukoliko radimo nešto što nas ne čini zadovoljnim, velike su šanse da zamrzimo svoj posao. Pa tako, stvorićemo odbojnost koja nas može odvesti u različitim smerovima. Možemo razviti odbojnost prema poslu, doživeti sindrom sagorevanja ili živeti život nezadovoljenih potreba.

Izgleda da je izbor zanimanja i više nego važan, ali sa sobom nosi i brojne izazove. Mnoga deca ne znaju koje su njihove snage, jake strane, sposobnosti i kapaciteti. Isto tako, mnoga deca nisu još uvek svesna šta žele. I to je u potpunosti razumljivo i u redu. Ne znaju ni mnogi odrasli, još uvek.

No, pre svega, hajde da vidimo zašto još uvek ne koristimo svoje snage na pravi način.

Zašto ne koristimo svoje snage na pravi način?

Mnogi od nas nisu sigurni po čemu se izdvajaju, koje su im jake strane odnosno snage. To je razumljivo jer se odluka o zanimanju donosi često na osnovu drugih kriterijuma. Na sposobnosti i interesovanja često zaboravljamo jer smo pod pritiskom profita, normi i tržišta. Često tako usmeravamo i decu. Savetujemo im da se uklope, da izaberu siguran ili dobro plaćen posao umesto da ih savetujemo da biraju zanimanje u skladu sa njihovim jedinstvenim setom potencijala. Zbog takvih stavova, veliki broj urođenih talenata i potencijala ostaje skriveno i neostvareno.

U našim krajevima, karijerno savetovanje se vrši suviše kasno (ili nikada). Tačnije, počinjemo kasno razmišljati o pitanjima koja se odnose na karijeru. Takvi stavovi su često rezultat nedostatka svesti, resursa i značaja koji pridajemo ranom karijernom istraživanju i savetovanju.

Roditelji poduzimaju malo toga po pitanju karijernog vođenja dece. To je rezultat uverenja da treba sačekati kraj srednje škole kako bi se radilo na tome. Kada se i radi karijerno savetovanje, posebno u školama, ono je uglavnom površinsko. Radi se par sati testiranja sa kojeg deca izađu sa upitnicima iznad glave. Ne dobiju vreme da obrade informacije, reaguju i naprave konkretne korake.

Ipak, postoje neki dobri primeri brige o odabiru dečije karijere. Na primer, Britanska Kolumbija, kanadska pokrajina, radi sa decom na odabiru posla na veoma ozbiljan način – od osme godine deca imaju karijerno obrazovanje kao predmet u školi. Pa, hajde da vidimo zašto je deci to uopšte potrebno.

Zašto je vašem detetu potrebno karijerno savetovanje?

Zanimljiva Oxfordska studija je pokazala da će čak 45% svih radnih mesta nestati u sledećih 10 godina. To znači da su monotoni poslovi već sada zreli da ih preuzmu mašine i roboti. Na primer, mnoga radna mesta će verovatno nestati zbog veštačke inteligencije (vozači, farmeri, izdavači, blagajnici, radnici u proizvodnji, dispečeri, glumci itd.). Ali, ovo takođe znači da će se kreativnost uvek tražiti. Ipak je ovo vreme kreativnosti i inovativnosti, zar ne?

U današnje vreme su promene poslova sastavni deo razvojnog procesa svake osobe. Iako se čini da su naši roditelji imali ustaljenije profesionalne živote, današnju decu ipak čeka nešto drugačiji svet. To znači da ćemo trebati savetovanje o karijeri koristeći inovativne pristupe koji su strateški usmereni na sadašnja i buduća tržišta rada.

Karijerno savetovanje sa decom i mladima važno pitanje jer je nivo do kojeg se pojedinac može prilagoditi novim prilikama krucijalan za individualni uspeh, ali i opšti društveni razvoj. To znači da bismo trebali početi rano, već u osnovnim školama, uvoditi učenje vezano uz karijeru i rano istraživanje i razvoj karijere.

Kako izgleda karijerno vođenje i izbor zanimanja?

Izbor zanimanja kroz karijerno savetovanje se odvija u nekoliko koraka. Prvi korak u tom procesu je testiranje detetovih sposobnosti koje obično obavlja psiholog (ili se radi o bateriji standardizovanih onlajn testova). Nakon toga, rezultate testiranja pregleda stručnjak u GiftedLab-u. Analiziraju se sve informacije, pripremaju se zadaci i vežbice te se pravi plan aktivnosti za naredne sesije sa detetom.

Sa detetom se radi na aktivnostima koje njih stavljaju u aktivnu poziciju analitičara, kritičara i tragača svog zanimanja. Radi se na kombinaciji sposobnosti, interesa i mogućnosti.

Dakle, da sumiramo, ovako izgledaju koraci karijernog savetovanja u programu Svoje sreće pronalazač:

• Prva faza: analiza sposobnosti, pronalaženje jakih strana, učenje o svojim snagama, određivanje vrste inteligencije koja prevladava kod deteta, pronalaženje zanimanja koja su vezana za taj tip inteligencije, kreiranje RIASEC profila i indeksa nade deteta itd.
• Druga faza: upoznavanje sa različitim zanimanjima (čitanje, učenje i gledanje video materijala).
• Treća faza: detaljnije istraživanje o izabranim zanimanjima, istraživanje dodatnih resursa.
• Četvrta faza: kreiranje karijernog projekta (otkrivanje vrednosti, strasti, interesovanja, praktični koraci ka zanimanju, npr. srednja škola/fakultet).
• Završna faza: preispitivanje i ponavljanje prethodnih faza ukoliko je potrebno. Takođe, nastavak rada na socio-emocionalnim ili organizacionim veštinama koje su potrebne da bi se izbalansirao detetov profil. Ovaj korak služi dopuni znanja neophodnog za dobar početak i uspešno snalaženje u poslovnom svetu.

U toku celog procesa, roditelji su uključeni u proces rada sa detetom. Pozivaju se nakon svake etape, upoznaju se sa onim što se radilo sa detetom i sa onim što će tek da se obrađuje. Na taj način, timski rad osigurava dobre rezultate i podršku detetu.

Šta možemo zaključiti?

S obzirom na promene koje se dešavaju u društvu, sigurni smo da će nam sve više trebati rana karijerna savetovanja. Trebaće nam inovativni, strateški usmereni pristupi koji spajaju dečije sposobnosti, interesovanja i zahteve tržišta rada.

Deci i adolescentima je potrebno da otkrivaju sebe, vežbaju svoje kreativne sposobosti i rade na veštinama koje će im koristiti u budućnosti. Na nama je da im to omogućimo kroz Svoje sreće pronalazač radionice.

Izbor zanimanja: Često postavljena pitanja

Kako izgleda postupak karijernog savetovanja i izbor zanimanja?

Izbor zanimanja kroz karijerno savetovanje se odvija u nekoliko koraka. Prvi korak u tom procesu je testiranje detetovih sposobnosti. Zatim se analiziraju sve informacije, pripremaju se zadaci i vežbice te se pravi plan aktivnosti za naredne sesije sa detetom. Radi se na kombinaciji sposobnosti, interesa i mogućnosti koje dete ima.

Kome je namenjeno rano karijerno savetovanje za izbor zanimanja?

Izbor zanimanja je važan za decu, adolescente ali i odrasle. Danas je najvažnije raditi na karijernom savetovanju dece kako bi naučili koristiti svoje sposobnosti i potencijale na pravi način.

Zašto je važan izbor zanimanja?

Izbor zanimanja je važan jer je povezan sa samopouzdanjem, osećajem uspešnosti i nivoom zadovoljstva u životu.

U tome vam mogu pomoći različite vežbice koje i sami možete raditi sa decom ali i posebno kreirani programi i radionice. Ipak, kako biste znali kako pomoći svom detetu, morate razumeti sa kojim izazovima se suočava i šta tačno podrazumeva emocionalna inteligencija.

Zato smo napisali tekst u kojem ćete saznati više o tome:

• sa kakvim izazovima se suočavaju daroviti učenici,
• zašto je važno razvijati emocionalnu inteligenciju kod darovitih učenika,
• i šta konkretno možete uraditi po tom pitanju.

Sa kakvim socio-emocionalnim izazovima se suočavaju daroviti učenici?

Darovita deca odrastaju u darovite učenike, a takvi učenici u svom odrastanju mogu da naiđu na mnoge izazove. Obično je ponašanje roditelja i učitelja usmereno na to kako razviti njihove akademske potencijale. Roditelji su uglavnom usmereni na uspeh dece u školi ne obraćajući mnogo pažnje na ono što se dešava unutar njih. 

Poznato je da ni školski sistem nije naročito usmeren na razvoj emocionalne inteligencije dece pa tako nedostaje aktivnosti koje bi se usmerile na taj aspekt razvoja. 

Mnoga darovita deca zato ostaju neshvaćena, izolovana od strane vršnjaka i pod konstantnim pritiskom roditelja i učitelja. Od njih se očekuje najviše i najbolje, savršenstvo bez obzira na sve. Taj pritisak i očekivanja mogu dovesti do posledica u njihovom emocionalnom svetu, motivaciji i međuljudskim odnosima. Toliko je veliki pritisak socijalne sredine na darovite da otežava razvoj njihove ličnosti. 

Česta pojava kod darovitih je neujednačen razvoj različitih sposobnosti ili osobina. Taj neujednačen razvoj čini da ono “štrče“ u svojoj okolini. Njihov intenzitet, energičnost i entuzijazam mogu biti vrlo naporni za okolinu. Pokazalo se da daroviti učenici mogu imati probleme sa samoregulacijom emocija. To znači da im je teško upravljati sopstvenim emocijama i ponašanjem. Teško im je da razumeju svoje ali i tuđe emocije, samim tim i da razvijaju skladne međuljudske odnose. Zbog toga često bivaju neshvaćeni i odbačeni od drugih.

U svemu tome, važnu ulogu igrate vi kao roditelji i učitelji koji rade sa darovitom decom. Vaša uloga se ogleda u pomoći detetu pri razvoju emocionalne inteligencije i socijalnih veština, podršci i zainteresovanosti za njegov emocionalni svet. 

Šta je emocionalna inteligencija i zašto je važno razvijati je kod darovite dece?

Emocionalna inteligencija (EI; engl. EQ) je sposobnost praćenja i razlikovanja emocija, kako svojih, tako i tuđih, uključujući i delovanje u skladu sa tim. Sastoji se od 5 komponenti koje uključuju:

• Samosvest odnosno prepoznavanje emocija u trenutku kada se one ispoljavaju. Kada možemo prepoznati emocije, možemo njima i upravljati. Kada ne prepoznajemo sopstvene emocije, od njih zavisimo i one nas kontrolišu.
  
• Samoregulaciju (upravljanje emocijama) tj. sposobnost savladavanja i kontrole emocija, nakon što ih prepoznamo.

Ove dve komponente su često zanemarene kod darovite dece. Oni neretko imaju problem sa prepoznavanjem vlastitih emocija u trenutku, a samim tim i sa samoregulacijom. Previše se trude da budu u skladu sa okolinom, pa ne preostaje energije i vremena za proučavanje vlastitih emocija.

• Samomotivaciju, koja se odnosi na veštine upravljanja emocijama i ponašanjima koja vode ka nekom određenom cilju. U praksi to znači mogućnost da sami sebe motivišemo kako bismo ostvarili neke ciljeve, bez potrebe da neko vrši uticaj na nas.
  
• Prepoznavanje emocija kod drugih (empatija) je osnova socijalnih veština i dobrih odnosa sa drugim ljudima. Neka darovita deca imaju poteškoće upravo sa prepoznavanjem tuđih emocija. Sa druge strane, dešava se da darovita deca preterano osećaju šta se dešava drugima jer su neka vrsta “emotivnih skenera“ i to od vrlo rane dobi. 
• Socijalne veštine odnosno upravljanje međuljudskim odnosima. I ovaj segment ljudskog života može posledično trpeti kod darovitih.

Pokazalo se da je emocionalna inteligencija usko povezana sa manjim rizikom od doživljavanja anksioznosti i depresije te opštim zadovoljstvom u životu. Zbog toga je važno od samog početka dečijeg života, posvetiti se razvoju ovih veština.

Šta konkretno možete uraditi kako bi razvijali emocionalnu inteligenciju kod darovitih učenika?

Ostaje još samo da se zaista posvetite svom detetu u praksi. Uvek imajte na umu karakteristike darovitih kada razvijate emocionalne kompencije svoga deteta. Neke stvari o njihovim ponašanjima i osećajima se ne mogu dobro razumeti ako se ne poznaju ponašanja ove grupacije dece.

U razvijanju emocionalnih veština će vam pomoći konkretne vežbice i akcije koje već danas možete početi primenjivati. Neke od njih zavise od uzrasta deteta, sposobnosti i interesovanja. Najbolje je da se vežbice prilagode samom detetu kako mu ne bi bilo previše dosadno i bez izazova.

Vežbe za razvoj emocionalne inteligencije kod mlađih učenika

Kod mlađih učenika, veštine se razvijaju obično kroz igru i zabavu. Postoji ogroman broj igrica kroz koje deca uče o svojim i tuđim emocijama. Za vas smo pripremili tri zanimljive koje možete i sami da sprovedete u delo.

Pantomima emocija

Za svoje dete možete napraviti kartice ili papiriće na kojima se nalaze nacrtana osnovna osećanja (sreća, tuga, iznenađenje, ljutnja, gađenje). Zadatak deteta je da prepozna osećanje na kartici i da ga imenuje. Kod starije dece možete dodati i složenije emocije poput ljubomore.

Pogodi osećanje

Učenici izlaze pred tablu, jedno po jedno, i imaju zadatak da odglume neku emociju. Ostali učenici pogađaju o kojoj emociji se radi. Poželjno ih je pitati kako su prepoznali o kojoj emociji je reč.

Srećan/a sam kada…

Zadatak svakog učenika je da odgovori na pitanja kada se oseća srećno, kada se oseća tužno, kada se oseća ljuto itd. Poželjno je postavljati podpitanja: “Zašto se tada osećaš tako?” ili “Šta ti smeta u toj situaciji tačno?”

Vežbe za razvoj emocionalne inteligencije kod starijih učenika

Kod starije darovite dece je malo teže raditi na ovim veštinama, jer oni već imaju neke ukorenjene obrasce razmišljanja i ponašanja. Ipak, to ne znači da nije potrebno ili nemoguće. Potrebno je samo aktivnosti prilagoditi njihovom uzrastu, mentalnoj zrelosti i interesovanju na najbolji način. Primer 3 vežbice koje mogu sprovoditi učitelji u školama ali i roditelji.

Igra uloga

Igra uloga pruža mogućnost da darovita deca razvijaju svest o sebi i samopouzdanje. Ali, na ovaj način razvijaju i veštine prepoznavanja tuđih emocija i empatiju jer se postavljaju u različite uloge.

Igra izgleda tako što učenici imaju zadatak da igraju zamišljene situacije (najbolje nešto što je u njihovom domenu interesovanja). 

Rešavanje problemskih situacija sa različitim grupama

Učenici se mogu podeliti u grupe po različitim karakteristikama kako bi se bolje upoznali. Takve različite učenike je potrebno staviti u neku problemsku situaciju i po potrebi kontrolisati rešavanje zadatka. Zadaci mogu biti jednostavni (zagonetke, matematički zadaci) ili složeniji (npr. pronalazak izlaza iz zatvora ili lavirinta u što realnijoj situaciji).

Tehnike relaksacije (za regulaciju ljutnje, besa i impulsivnih reakcija)

Tehnike disanja i opuštanja mogu pomoći deci da nauče kontrolisati svoje neprijatne emocije i reakcije. 

GiftedLab programi i radionice za razvoj emocionalne inteligencije kod darovitih

I još jedan od načina na koji možete osigurati da vaše darovito dete ima siguran socio-emcoionalni razvoj jesu GiftedLab programi i radionice za darovitu decu i roditelje. 

Kako bismo od ranog detinjstva do adolescencije vodili računa o tome da darovita deca razvijaju veštine koje će im koristiti u životu, kreirali smo niz radionica i programa za različite uzraste i interesovanja. Radionice za darovitu decu i roditelje, sesije socio-emocionalnog učenja i karijerno vođenje su vetar u leđa detetu kojem je potrebno samo malo podrške i prihvatanja. Posetite GiftedLab digitalni kursevi i programi i saznajte više o tome kako pomoći svom darovitom detetu kroz sesije socio-emocionalog učenja.

I ne zaboravite, darovita deca su još uvek samo deca. Nisu predoređeni samo za velike uspehe i ispunjavanje tuđih ogromnih očekivanja. Zbog toga ne smemo dozvoliti da zaboravimo na emocije koje boje njihov unutrašnji svet. One su njihov najiskreniji i najsigurnijii vodič u tome da li rade stvari koje su u skladu sa njihovim autentičnim unutrašnjim bićem.  

Kako najviše govorimo o darovitoj deci, važno je istaknuti izazove sa kojima se upravo oni suočavaju. U svom odrastanju, prolaze kroz mnoge socijalno-emocionalne teškoće. Stres i napetost mogu da im izazovu česte promene, pritisak okoline, nerazumevanje roditelja za njihove stvarne potrebe, preplavljenost informacijama i sadržajem ali i dosada. Zato je potrebno da znamo kako da im pomognemo da se opuste i smire. A, upravo to mogu

Kroz tekst ćete naučiti:

• znakovi koji pokazuju da je vaše dete pod stresom
• tehnike opuštanja za decu i njihova primena

Znakovi da je darovito dete pod stresom

Darovita deca su po ovom pitanju mnogo više slična nego različita drugima. I oni mogu da se boje mnogih stvari, da se osećaju preplavljeno, neprijatno ili neprihvaćeno. Samo što mnogi zanemaruju takve situacije kod darovitih jer smatraju da im je inteligencija dovoljna i da njome nadoknađuju sve emocije koje imaju, kao i druga deca.

Pa tako nismo ni svesni koliko štete pravimo ne obraćajući pažnju na socio-emocionalni razvoj deteta. Obraćamo sve više pažnje tamo da dečiji dan bude što više popunjen raznim aktivnostima, da se mnogo uči, čita i usavršava. A, zaboravljamo da je pred nama ipak dete koje ima pravo da se oseća tužno, ljuto, nezadovoljno, anksiozno itd.

Neki od osnovnih znakova po kojima ćete prepoznati da je dete pod stresom ili da nešto nije u redu:

• duži period umora i pasivnost
• agresivno ponašanje i emocionalni „ispadi“
• osećaj potištenosti i/ili često plakanje
• česta razdražljivost
• neredovan san i promene u ishrani

Ovo su samo osnovni znakovi, ali bilo kakve promene u ponašanju i emocijama deteta su znak za pažnju. Kada primetite da nešto nije u redu ili samo mislite da bi bilo korisno sa detetom raditi na razumevanju i kontroli emocija, probajte sledeće tehnike opuštanja za decu.

Tehnike opuštanja za decu: Kako se mogu umiriti (darovita) deca?

Tehnike opuštanja za decu pomažu da se deca opuste ali i da nauče regulisati ponašanje. Ipak, svako dete je različito, pa samim tim i način na koji se mogu smiriti i opustiti je različit. Vežbice koje ćemo vam predstaviti u tekstu pokazuju visok stepen učinkovitosti kod opuštanja. Međutim, moguće je da ne budu sve tehnike učinkovite kod vašeg deteta. U ovisnosti od individualnih razlika, kod neke dece će uspešnost biti veća, kod nekih manja. Ono što vi možete da uradite jeste da pokušate nekoliko njih i vidite šta detetu više odgovara.

Za vas smo izabrali samo nekoliko tehnika koje možete i sami isprobati u radu sa detetom.

Tehnike opuštanja za decu: Tehnike disanja

Duboko disanje smanjuje otkucaje srca, usporava disanje, reguliše pritisak i pomaže da se uspostavi kontrola nad onim što se dešava. Postoji ogroman broj vežbica disanja koje deca mogu da koriste kako bi se u trenutku smirila, ali i kako bi postepeno učili kako da kontrolišu svoje emocije i ponašanja. Neke od vežbica koje radimo na GiftedLab radionicama su:

1. Balon – vežba dubokog disanja stomakom

Cilj ove vežbice je da dete obrati pažnju na svoj dah i da se skoncentriše samo na to.

• Neka dete stavi ruku na stomak.
• Zatim, udahne duboko.
• Lagano izdahne, što sporije.
• Skoncentriše se na pokrete stomaka, na to kako se kao balon napuše kada udahne i ispuše kada izdahne.
• Dete može da ponavlja ovu vežbicu koliko god mu je potrebno vremena da se smiri.

Kada se upustite u ovu tehniku sa detetom, pokušajte i sami da budete smireni. Važno je da razumete da dete možda neće moći u početku da se opusti i skoncentriše. To je apsolutno normalno, potrebno je mnogo strpljanja i pokušaja kako bi se ova vežbica uvežbala tako da pokaže svoje rezultate.

2. 5-2-5 tehnika

Ova tehnika pomaže deci da regulišu svoje emocije i smanje fiziološke znakove napetosti u telu. Tehnika je jednostavna i zahteva od deteta da:

1. lagano udahne brojeći do 5: 1-2-3-4-5
2. zadrži 2 sekunde
3. zatim lagano izdahne, brojeći unazad od 5: 5-4-3-2-1

3. „Starfish“ vežbica disanja

Vežbica disanja zvana „morska zvezda“ (eng. starfish) poznata je po tome što pomaže deci da nauče kako pravilno disati. Pri tome, pomaže im da drža pažnju na konkretnoj stvari pa tako će pažnja manje lutati.

• Dete treba da odabere ruku koja će biti njegova morska zvezda.
• Ispruži ruku, dlanom prema van, s prstima raširenim poput morske zvezde.
• Kažiprstom druge ruke neka iscrta morsku zvezdu dok diše. Počninje od palca i dok udiše, povuče palac prema gore, tako da pokret odgovara udisaju.
• Sada, dok izdiše, prelazi unutrašnjom stranom palca. Opet, polako se pomiče pazeći na to da dah i pokreti idu zajedno.
• Nastavi disati gore-dole svakim prstom, usklađujući svoje pokrete s dahom.
• Kada dođete do zgloba ispod malog prsta, neka se odmori na trenutak. Pokušajte ovo ponovno s drugom rukom.

Video ispod pokazuje kako disati sa punom pažnjom i svesnošću kroz ovu tehniku. Pogledajte kako ona izgleda u praksi

Najvažnije je uspostaviti koncentraciju i postati svestan svog disanja. Dajte instrukcije detetu da obrati pažnju na vazduh koji ulazi kroz nos, na to da li je hladan, topao, kakvog je mirisa itd. Neka obrate pažnju na to šta se dešava sa grudnim košem i stomakom, kako se pomeraju kada udišu i izdišu.

Ovo je jedna od omiljenih vežbica u našoj GiftedLab učionici, deca je obožavaju. Međutim, ne brinite ukoliko dete ne može iz prve da se smiri na ovaj način. Tehnike disanja od dece kao i odraslih, iziskuje vežbu i istrajnost. Važno je da ne odustajete odmah, posebno ako primetite da je dete zainteresovano za ovu tehniku.

5 stvari oko mene – vežba koncentracije i opuštanja

Kada se deci teško skoncentrisati na ono što rade jer su uznemireni i misli im lete na različite strane, pokušajte da ih vodite kroz ovu vežbicu.  U ovoj vežbici, cilj je da dete aktivira svoja čula i razvija svesnost i prisutnost u trenutku.

Vežbicu počnite sa pitanjima:

1. Pogledaj oko sebe. Kojih 5 stvari vidiš oko sebe sada?
2. Primeti koje 4 stvari dodiruješ svojom kožom? Šta dodiruju tvoje noge, ruke, leđa?
3. Šta čuješ? Koja 3 zvuka možeš da izdvojiš sada? (Ako ne odgovori odmah, pomozite mu sa ponuđenim odgovorima poput: Čuješ li zvuk frižidera, možda zvuk automobila pore zgrade itd?)
4. Koje 2 stvari sada možeš namirisati? Kakve mirise osećaš sada?
5. Koja je 1 stvar koju možeš okusiti? Uzmi nešto sa stola, sok ili čokoladu. Kakvog je okusa?

Pored vežbica disanja i koncentracije, fizičke vežbe i fokusiranje na telo takođe, mogu pomoći kod opuštanja dece. Jedna od takvih vežbica je Progresivna mišična relaksacija.

Progresivno mišićno opuštanje

Ova tehnika podrazumeva da dete uvidi razliku između napetog i opuštenog mišića. Jacobson, osnivač ove tehnike, kaže:

“Nemoguće je biti nervozan ili napet u bilo kojem delu tela u kojem su mišići potpuno opušteni. Anksiozni um ne može postojati u opuštenom telu.“

Cilj je da se prvi napnu odnosno zategnu pojedinačni mišići u telu pa odmah potom da se opuste. Nekoliko minuta ove vežbice svaki dan, naučiće dete kako da je u kratkom roku primeni u stresnoj situaciji.

Neka dete legne i smesti se u udoban položaj. Opuštanje može da krene od glave do stopala, ovim redosledom:

• Lice: neka se dete smrkne, kao da je ljuto i nakon toga neka opusti lice.
• Vilica: neka snažno stisne zube i onda lagano opusti vilicu.
• Ruke i ramena: dete može da se pretvara da je lenja mačka koja se proteže. Neka ispruži ruke iznad glave i stegne ih. Nakon toga, neka spusti lagano ruke i opusti ih. Važno je da oseti težinu u rukama usljed opuštanja.
• Šake: Neka se pretvara kao da ima limun u ruci i onda ga stisne kao kada cedi limunadu. Nakon toga sledi opuštanje šaka.

• Stomak: Neka stegne mšiće stomaka jako kao da će džinovski slon da stane na njega ili kao Bruce Lee kada prima udarac. Malo zadrži i onda lagano opusti mišiće stomaka.
• Noge: Dete može da zamisli kako se nalazi na peščanoj plaži i bosim nogama gura pesak što dublje.
• Nakon toga, može pokušati stegnuti celo telo i potom opustiti. Neka pokuša nekoliko puta ovu vežbu.

Vizualizacije uz priče, crtanje, pozitivno razmišljanje

Poznato je da priče i crtanje pomažu deci da se opuste i da se fokusiraju na trenutak. Roditelji mogu pomoći deci da vizualiziraju kroz pričanje poučnih priča, posebno priča koje razvijaju pozitivno razmišljanje. Takođe, crtanje je poseban vid zabave koji deca obožavaju. Ako uparite ove aktivnosti i pridružite se svojoj deci – pun pogodak za sve.

Fizička aktivnost

Vežbanje i generalno fizička aktivnost su odličini načini za opuštanje. Deca mogu da treniraju različite sportove ali nije neophodno ukoliko nisu zainteresovani trenutno. Međutim, deci je važno osigurati da se svakodnevno bave fizičkom aktivnošću poput šetanja, trčanja, plivanja, skakanja, plesanja i igranja.

Igra

Igra je od velike važnosti za razvoj socijalnog, emocionalnog, intelektualnog i fizičkog razvoja svakog deteta. Kada se odlučite za igru, dopustite deci da izraze svoje mišljenje, ideje i eksperimentišu. Neka u svakom danu bude prostora za igru i opuštanje. Između svih tih aktivnosti koje se trudite da obezbedite darovitom detetu svaki dan, obezbedite mu slobodno vreme za igru. Primetićete raziliku u funkcionisanju vašeg deteta već kroz neko vreme.

Bilo da ste primetili promene u raspoloženju deteta ili samo želite da ga preventivno naučite kako da se opusti i kontroliše svoje emocije – tehnike koje smo opisali pokazuju dobre rezultate. To ne znači da će svaka tehnika biti korisna i jednostavna za svako dete. Ipak, istražite zajedno šta se detetu dopada i šta mu odgovara. Između ostalog, zanimljiva GiftedLab radionica za decu i tinejdžere se bavi i temama opuštanja i emocionalne regulacije pa je nemojte propustiti.

Mi smo pogledali neke od njih i za vas izdvojili osam filmova i dve serije koje će vas oduševiti. Radi se o jedinstvenim prikazima života darovitih ljudi, iz različitih uglova i sa različitim ciljem.

Lista najboljih filmova o darovitosti

Svaki od navedenih filmova/serija na jedinstven način prikazuje darovitost. Osvrću se na potrebe, probleme i svakodnevnicu darovitih. Prvi na listi kojeg morate pogledati je film – Good Will Hunting.

Good Will Hunting (1997)

Will Hanting (Matt Damon) je, na prvi pogled, obični mladić iz siromašnog dela Bostona, ali mladić koji ima izrazito visok kvocijent inteligencije Međutim, on ne studira već radi na jednom od fakulteta kao domar. Jednom prilikom, Will anonimno rešava težak zadatak sa table iz hodnika na fakultetu. Ubrzo nakon toga, Will upada u mnoge probleme zbog ponašanja. Potuče se i biva uhapšen. Tokom filma, profesor koji je postavio onaj težak zadatak, otkriva Willa i njegov potencijal.

Pomaže mu pod uslovom da se kod psihijatra počne baviti svojim problemima u ponašanju i agresivnošću. Wil-u terapija pada teško, sve do trenutka kada mu psihijatar postaje doktor Shon (Robin Williams). A, on je i sam odrastao u sličnim uslovima kao Will.

Finding Forrester (2000)

Ovo je  istinski topla priča o piscu, Williamu Forresteru (Sean Connery), koji se zatvorio u sebe nakon dobijanja Pulicerove nagrade za književnost. Vodio je pomalo egocentričan i osamljenički način života. A, onda upoznaje šesnaestogodišnjeg darovitog Jamala (Rob Brown), koji pokazuje izrazit talenat za pisanje i košarku.

Kako bi održao uspešnost u akademskim postignućima i odnose sa društvom, Jamal će morati razvijati različite veštine bikulturalizma. Susrešće se sa brojnim psihološkim izazovima darovitosti. Razvijaće kulturne norme, čitati društvene znakove i učiti reagovati na primeren način. Kroz specifičan odnos sa Williamom, Jamal usavršava svoj talent za pisanje i istražuje ko je on zapravo.

Gifted (2017)

Glavnu ulogu nosi devojčica Mary (Mckenna Grace). Kad je imala šest meseci njezina majka, vrhnunska matematičarka, izvršila je samoubistvo. Od tada Mary živi s ujakom Frankom, bivšim profesorom koji sada živi od popravljanja brodova. Od prvog dana, Mary pokazuje talent u matematici kojim oduševljava svoju učiteljicu. Međutim, vrlo brzo joj domaći zadaci i druženje s drugom decom dosade.

Kako priča teče, dešavaju se važne stvari u devojčicinom životu. No, direktor škole ipak predloži Franku da pošalje Mary u privatnu školu za nadarenu decu. Osnovna pitanja koja se prožimaju kroz film: šta je najbolje za Mary? Vredi li normalan život deteta zameniti strogim režimom obrazovanja samo zbog toga što je nadarena?

Film, takođe, odgovara na pitanja treba li iz devojčice izvući i “poslednje kapi dara“ žrtvujući njen socijalni život. Isto tako, dobijamo odgovor na važno pitanje – kako napraviti dobar balans u daljem “istezanju“ darovitosti?

John Nash (Russell Crowe) je dobitnik prestižne nagrade za matematiku. Na samom početku, upoznaje svog cimera koji mu ubrzo postaje jedan od najboljih prijatelja. Nash sam priznaje kako mu mnogo bolje idu matematički problemi od međuljudskih odnosa. Međutim, nešto kasnije u filmu on upoznaje Aliciju, sa kojom će se oženiti. Međutim, Nash se počinje čudno ponašati. Javljaju mu se halucinacije i razvija paranoidnu shizofreniju. Ovaj film savršeno govori o mogućnosti da i daroviti imaju neki od problema u mentalnom funkcionisanju.

The Social Network (2010)

Ovo je priča o nastanku društvene mreže Facebook i njenom osnivaču, informatičkom geniju, Mark Zuckerberg-u. Govori se, između ostalog, i o svemu onome što dolazi sa novcem i moći. U filmu, Zuckerberg se suočava sa zavišču, ljubomorom, klevetama i optužbama te posledicama koje je to imalo po njega.

The Man Who Knew Infinity (2015)

Film se zasniva na istinitoj priči o indijskom matematičaru, Srinivasa Ramanujan, koji je bio samouk. Putovao je u Englesku kako bi objavio svoj rad. Prepun ambicija, umesto prihvaćanja i poleta, doživljava rasnu diskriminaciju. Međutim kroz film se Srinivasa Ramanujan sprijatelji sa jednim profesorom, koji mu na samom početku nije verovao. Kroz brojne prepreke zajedno dolaze do otkrića koje je promenilo shvatanje beskonačnosti.

The Big Bang Theory (2007)

Sigurno ste već čuli za humorističku seriju Teorija velikog praska (engl. The Big Beng Theory). Svoje mesto na ovoj listi zaslužila je, ne samo zbog popularnosti, već uspeha u smanjivanju stigme „štrebera“. Radnja serije prati genijalce, ekperimentalnog (Leonard)  i teoretičkog fizičara (Sheldon Cooper), njihovu dvojicu prijatelja – astronautičkog inženjera (Howard) i astrofizičara (Rajesh) te komšinicu, konobaricu Penny. U toku serije, u glavne uloge stižu mikrobiologinja Bernadette i neurobiologinja Amy.

Osim što je izrazito duhovita, ova serija prikazuje kako izgleda dvostruka izuzetnost iz prve ruke. Sheldon Cooper je lik koji na sjajan način prikazuje genijalnost i probleme u socijalno-emocionalnom funkcionisanju. Često ima problem sa razumevanjem tuđih i sopstvenih emocija i ponašanja. Ne ponaša se uvek u skladu sa društvenim normama. Pored toga, za Sheldona se vežu mnogi izazovi, poput opsesivno-kompulsivnih teškoća.

Predlažemo da pogledate ovaj sitkom o darovitosti koji je satkan od realnih priča o razlikama, prihvatanju i prijateljstvu.

Atypical (2017)

Zamislite jednu dugačku liniju. Sa jedne strane, postoje deca koja su visoko inteligentna i pokazuju darovitost u različitim poljima poput matematike, jezika ili umetnosti. Sa druge su oni koji imaju određene probleme koji obuhvataju učenje. Oni mogu imati probleme poput disleksije, diskalkulije ili disgrafije. Pored toga, mogu imati i različite probleme koji obuhvataju ADHD, autistički spektar poremećaja ili neki drugi razvojni poremećaj. Ali, postoje i deca koju možemo smestiti u obe kategorije. Oni imaju izraženu sposobnost ali i probleme u psihičkom funkcionisanju, pa kažemo da su dvostruko izuzetna deca (engl. twice-exceptional kids/2e – exceptional ability and disability).

Šta to znači? To znači da se darovitost i ometenost se međusobno ne isključuju. Zajedno bivaju u detetu i podjednako zahtevaju njegu, svako sa svoje strane. Zbog toga su ova deca često u problemu jer je teško pronaći balans između te dve izuzetnosti. Teško je razumeti i zadovoljiti svaku od potreba. Ipak, nije nemoguće.

Iz ovog članka ćeš naučiti:

• Kako prepoznati dvostruko izuzetnu decu;
• Zašto dvostruko izuzetna deca bivaju zapostavljena;
• Sa kakvim problemima se suočavaju;
• I na kraju, kako ih možemo podržati.

Kako prepoznati dvostruko izuzetnu decu?

Jedan od najvećih mitova o darovitima odnosi se na to da oni moraju biti izuzetni na svim područjima. Međutim, istina je da deca ne moraju biti izuzetna u baš svemu. Obično pokazuju darovitost u jednom ili dva područja, dok su u drugima prosečni. Isto tako, postoje i oni koji pored izuzetnosti poseduju i drugi spektar problema.

Malo je učitelja i roditelja koji su upoznati sa tim, pa zbog toga mnoga deca bivaju uskraćena za obrazovanje i podršku. Ono što se često uzima za merilo i dokaz izuzetnosti je IQ rezultat koji je obično iznad 130.

Međutim, kada i zašto IQ nije dovoljno merilo, pročitajte u članku Mitovi o darovitosti koje morate zaboraviti.

Pa, kako onda prepoznati kada se radi o dvostrukoj izuzetnosti?

Stručnjaci iz ovih oblasti naglašavaju važnost prepoznavanja dečijih kapaciteta i potreba. Pa tako, vreme da se detetu posveti više pažnje je onda kada se primeti da je dete:

• izuzetno nadareno za jednu oblast, dok je u drugim oblastima prosečno
• ekstremno dobro u svim oblastima osim jedne u kojoj primetno zaostaje
• izuzetno u obrazovnim područjima, ali im teškoće u drugim oblastima (npr. govor, pažnja, razvojne teškoće, socio-emocionalni problemi…)

Zašto dvostruko izuzetna deca bivaju zapostavljena?

Zamislite dečaka Luku koji briljira u matematici, ali ima problema sa čitanjem. On ne može da dešifruje reči i nema kapacitet da razume pročitano, ali odlično barata računanjem i logikom. Šta će se desiti sa Lukom?

Verovatno će njegov problem sa disleksijom proći ispod radara. Mnogi učitelji neće primetiti da se radi o velikom problemu jer „on je genijalac za matematiku, mora da je dobar u svemu, samo...“

Moguće je da se ovom problemu prida više pažnje u starijim razredima, kada kriterijumi za ocenjivanje porastu. U tom slučaju, Luki će se možda prilepiti dijagnoza poremećaja u učenju. Tada nikada neće dobiti podršku koja mu je potrebna, ni podsticaj za područje u kojem je izuzetan.

U nekim slučajevima, darovitost je ta koja može dovesti do izostanka adekvatne dijagnoze i određivanja dečijih potreba.  Ali, moguće je i da darovitost u nekim područjima sasvim sakrije problem u drugima pa tako dete ostaje nezadovoljenih potreba. Dar naprosto maskira poteškoću. Sa druge strane, kada problem prekriva darovitost, moguće je da ne dođe do izražaja dečija izuzetnost u nekom području. U tom slučaju, dete ponovo ostaje nezadovoljenih potreba i potencijala.

Sa kakvim problemima se suočavaju dvostruko izuzetna deca?

I pored pogrešnih dijagnoza ili izostanka istih, život dvostruko izuzetne dece je složen. To je svakodnevna borba sa pokušajem da sami sebe razumeju ali i da ih svet razume. I to su izvori njihove frustracije, anskioznosti, stresa i ljutnje. 

Njihova sredina je uglavnom gluha za potrebe koje imaju, pa za decu misle da su lenja jer „su mnogo pametni, ali ipak neće da nauče čitati/pisati/…“ Pa, frustirana zbog teškoća mogu imati izlive besa i ljutnje na okolinu. Pogrešno shvaćeni od strane okoline, bivaju okarakterisani kao „nevaspitani“.

Šta se to zapravo dešava u njihovom unutrašnjem svetu?

Kako bi lakše razumeli šta se dešava i kako to izgleda u praktičnom primeru, pogledajte predavanje koje je održap Jim Russell na ovu temu. On govori o tome kako izgleda dvostruka izuzetnost u praksi i sa kakvim problemima se suočavaju ovi ljudi.

Emocionalni problemi i problemi u ponašanju

Laura Philips, PsyD i neuropsiholog, kaže:

Oni znaju da su sposobni za nešto više, a ipak ih nešto sputava samo što ne mogu da shvate zašto.

Ovakvo stanje stvari može izazvati veliku konfuziju i frustraciju kod dece.  To je glavni izvor njihovog straha – od neuspeha, od uspeha, od prevelikih očekivanja porodice i škole. Zajedno sa izostankom podrške, ovo može da vodi do depresivnih simptoma, socijalnog stresa i anksioznosti.

Pa kada dete ostane neshvaćeno u trenucima kada se tako oseća, a daje sve od sebe, njegovo samopouzdanje se narušava. On stvara neku novu sliku o sebi kao nesposobnom, neadekvatnom, neshvaćenom biću. A, posledica toga je često depresija.

Kako im možemo pružiti podršku i vetar u leđa?

Razumevanje, prihvatanje i pružanje podrške može pomoći deci da ispune svoje potencijale i prevaziđu teškoće koje imaju. To znači da moramo prvo prepoznati dvostruko izuzetne i osmisliti sistem podrške. To može pomoći da deca postižu bolje rezultate u školi, ali da imaju veće samopouzdanje i samopoštovanje.

Konkretne stvari koje možemo uraditi odnose se na:

• Rano otkrivanje i identifikacija dvostruko izuzetne dece
• Edukacija roditelja i učitelja o dvostrukoj izuzetnosti ali i o izazovima do kojih dolazi
• Usavršavanje stručnjaka o dijagnostikovanju i ometajućim faktorima prilikom dijagnoze poremećaja; učenje o potencijalima i načinu rada sa dvostruko izuzetnima
• Edukacija dece, upoznavanje sa sopstvenim potencijalima i načinima na koje mogu prihvatati i jačati svoje slabe tačke
• Razvoj obrazovnih sistema koji će deci obezbediti individualni pristup i razvoj potencijala koje imaju
• I ono najvažnije, razumevanje, bezuslovno prihvatanje i emaptija

Ako niste sigurni kako, počnite sa: „Prihvatam te takvog kakav jesi. Zajedno ćemo pokušavati i proći kroz sve.“

Zanima vas više o ovoj temi? Sjajna vest – prijavite se na besplatan newsletter u okviru kojeg uskoro oranizujemo besplatne pričaonice o dvostrukoj izuzetnosti ali i grupe podrške i radionice na ovu temu.

Kroz ovaj pristup, dugoročno gledano, deca lakše grade jak karakter i rezilijentnost. A, istraživanja kažu da je i povezano sa formiranjem zdravih međuljudskih odnosa, većim zadovoljstvom životom, smanjenom verovatnoćom za rizično ponašanje i generalno lakšim rešavanjem životnih problema.

Međutim, sve vas zanima šta dete trenutno ima od toga, šta je odmah vidljivo? Odmah vidljivo je teško proceniti jer za razvoj svih veština treba neko vreme, koje je za svako dete drugačije. Međutim, dete će tako moći razumeti svoje i tuđe emocije, upravljati njima i ponašanjem, graditi bolje odnose sa vršnjacima, donositi odluke i lakše se suočavati sa stresom.

Jasno vam je kolika je važnost socio-emocionalnog učenja za decu?  Zato ćete u nastavku pročitati:

• Koje su osnovne veštine koje dete razvija kroz socio-emocionalno učenje (SEL)
• Kada je najbolje započeti sa socio-emocionalnim učenjem
• Kako raditi na razvoju veština: Radionice socio-emocionalnog učenja

Koje su osnovne veštine koje dete razvija kroz socio-emocionalno učenje (SEL)?

Socio-emocionalno učenje pretvara hladne učionice u toplu sredinu, a dom u mesto za razvoj i sigurnost. Efikasni programi podrazumevaju zajednički rad škole, porodice, društva i drugih važnih lica/ustanova u detetovom životu. Svi ti faktori su važni za razvoj ovih 5 osnovnih veština socio-emocionalnog učenja:

1. Samosvest je veština koja pomaže detetu da prepozna emocije u trenutku kada se one ispoljavaju. Tek kada ih prepozna, može uticati na njih.
   
2. Samoregulacija tj. sposobnost deteta da upravlja emocijama, nakon što ih prepozna.
3. Odgovorno donošenje odluka se odnosi na učenje o tome kako donositi konstruktivne odluke o ponašanju i društvenim odnosima u različitim okruženjima. Decu učimo kako da razmotre različite perspektive i posledice te da preuzmu odgovornost nakon odluke.
4. Društvena svest uključuje sposobnost razumevanja, saosećanja i empatije za one s drugačijim poreklom ili kulturom. Takođe, uključuje razumevanje društvenih normi i prepoznavanje resursa i podrške porodice, škole i zajednice.
5. Socijalne veštine odnosno upravljanje međuljudskim odnosima, pomaže učenicima da uspostave i održe zdrave odnose te da se ponašaju u skladu s društvenim normama. Ove veštine uključuju jasnu komunikaciju, aktivno slušanje, saradnju, odupiranje neprikladnom društvenom pritisku i traženje pomoći kada je potrebna.

Primer vežbe koja pomaže pri regulaciji emocija. Instrukcija: Dete treba da nacrta/oboji prazan prostor u čaši bojom onih emocija koje trenutno oseća.

Samosvest i samoregulacija su često zanemarene kod darovite dece. Daroviti često imaju izazov sa prepoznavanjem vlastitih emocija, a samim tim i sa regulacijom istih. Zbog toga je kod darovite dece, takođe, izuzetno važno razvijati socio-emocionalne veštine koje će im pomoći u ovim područjima života.

Socio-emocionalno učenje: Kada započeti?

Nikada nije kasno početi raditi na razvoju svesnosti o samom sebi. Međutim, postoji period u kojem je najvažnije i „najjednostavnije“ kod dece razvijati socio-emocionalnu inteligenciju. Taj period se odnosi na, otprilike, petu godinu života (i ranije). U tom periodu, najlakše možemo dopreti do dece i na zanimljive, iskustveno bliske, načine ih možemo učiti o emocijama i odnosima.

Deca tada upijaju sve oko sebe, kao spužve. Pa ako se dovoljno potrudimo da im zanimljivo predstavimo kako funkcioniše njihov unutrašnji svet ali i odnosi sa drugima, lakše će se nositi sa životnim situacijama. Mnogo je teže ove veštine razvijati kod starije dece ili odraslih, koji već imaju ukorenjena uverenja i načine funkcionisanja. Iako ti načini možda nisu funkcionalni, oni su duboko ukorenjeni jer su usvojeni u tom ranom periodu. Zbog toga ističemo važnost ranog socio-emocionalnog učenja.

Kako raditi na razvoju veština: Radionice za socio-emocionalno učenje

Najvažniju ulogu u razvoju socio-emocionalnih veština deteta imaju roditelji, zatim škola i drugi stručnjaci, uključeni u rast i razvoj deteta. Dakle, roditeljska uloga se ogleda u razumevanju i prihvatanju svog deteta, ali i u prepoznavanju potencijalnih problema i daljem usmeravanju stručnjacima. Upravo u tome se ogleda vaša aktivna zainteresovanost za detetov zdrav rast i razvoj.

Imajte na umu da nije dovoljno dete poslati u školu i stručnjaku te očekivati da je sav posao obavljen. Sva deca zahtevaju pažnju, posvećenost i podršku. Pa tako, vaš zadatak je da kod kuće nastavljate razvijati i negovati veštine koje dete usvaja.

Uloga škole za razvoj socio-emocionalnih veština

Socio-emocionalno učenje se razvija još od malih nogu. Pa, predškolske ustanove i škola imaju veliku ulogu u razvoju ovih veština, s obzirom da predstavljaju prve dodir dece sa mnogim životnim situacijama. Ipak, škole u našem sistemu su i dalje najviše usmerene na školski uspeh. Veoma malo ili nimalo naglaska se stavlja na razvijanje emocionalne pismenosti.

Međutim, činjenica je da slab razvoj ovih veština nepovoljno utiče i na akademsko postignuće. Kako ovaj pristup nije u centru pažnje, otežava se optimalan rast i razvoj, posebno onima koja odrastaju u nesigurnom okruženju, siromaštvu,  porodičnom nasilju i sličnim okolnostima. Izostavljanje ovog pristupa upravo doprinosi razvoju nezdravih obrasaca ponašanja.

Sa druge strane, uspostavljanje sigurnog socio-emocionalnog prostora za decu u školi, pruža im priliku za sticanje bitnih veština koje će im značiti u budućnosti. Istraživanje je pokazalo da zadovoljni i zdravi učenici postižu daleko bolje ocene i mnogo je manja verovatnoća da će biti potrebne disciplinske intervencije.

Osim uspeha sa ocenama, ovi učenici će biti sigurniji, manje anksiozni, manje agresivni i lakše će rešavati problemske situacije. Zar to nije dovoljno važna informacija koja će pokrenuti učitelje i nastavnike, ali i celi sistem u smeru razvijanja ovih veština?

Rekli bismo da jeste, ali i dalje nedostaje informisanosti, želje i znanja da bi se svakodnevno radilo na tome. Kao pomoć školama, GiftedLab kreira posebne programe za razvoj socio-emocionalnih veština učenika. Kroz taj plan i program, moguće je raditi na prevenciji i rešavanju problema koji su se pojavili kod pojedinaca. Ali, moguće je raditi i na celokupnom razvoju ovih veština kod svakog deteta u razredu/školi. Ovakvi GiftedLab programi podrazumevaju mnoštvo igrica, materijala, vežbi za razumevanje i upravljanje emocijama, odlukama i ponašanjem.

GiftedLab SEL sesije i časovi (sesije socio-emocionalnog učenja)

Kao podrška u razvijanju socio-emocionalnih veština, GiftedLab je, takođe, razvio program sesija i časova. Časovi pomažu deci da bolje upoznaju sebe, svoje emocije i tako nauče regulisati ponašanje. Ovi časovi su obogaćeni kvalitetnim sadržajem, alatima i materijalima ali i kvalitetnim odnosom sa edukatorom, koji predstavlja značajnu bazu za razvoj veština kod deteta.

Online SEL radionica sa LEGO kockicama

Svi smo svesni da će deca morati da usvoje različita znanja kako bi živeli u novom svetu, ali zaboravljamo da im pružimo ono osnovno.  U svetu u kom će roboti raditi bolje nego čovek, čovekova vrednost će se iskazivati u oblasti kreativnosti i saradnje (sve ove veštine – komunikacija, saradnja, ko-kreacija, kritično mišljenje- učimo na SEL sesijama).

Kada u GiftedLab-u kreiramo SEL sesije uzimamo metode i alatke čiju efikasnost su potvrdila naučna istraživanja. Lekcije obrađujemo po redosledu kako se i razvijaju veštine –  prvo samosvest, zatim samoregulacija, a zatim veštine življena u u zajednici i planiranja svog životnog puta. Kada je potrebno, fokusiramo se na određenu temu koju treba posebno obraditi kod deteta npr. aksioznost, strah, stres, perfekcionizam.

Rezultati istraživanja su pokazali da učenici koji prolaze kroz ovakve programe su: da bolje sarađuju sa drugim učenicima, postižu bolje rezultate i imaju manje emotivnih poteškoća. Pokazano je i da su:

• samosvesni
• istrajni
• sa(osećajni) i empatični
• otporniji na neprikladan socijalni pritisak i „imaju stav“

Primer: Tenin grafikon hrabrosti pri polasku u vrtić

Ako želite svom detetu pružiti šansu za učenje i usavršavanje ovih životno važnih veština, na: GiftedLab sesije socio-emocionalnog učenja, pogledajte sve o sesijama i načinu zakazivanja. Pomozite im da nauče kako graditi zdrav odnos sa sobom i sa drugima, jer to su veštine bez koje će ih ovaj svet zabljesnuti. 

Odavno je već jasno da darovitost ne možemo meriti samo IQ testom. Osim što su IQ testovi nestabilni po nekim kriterijumima da bi se uzeli kao jedini dokaz darovitosti, postoje zanimljive činjenice o interpretaciji rezultata. Pa tako,  preseljenjem iz Connecticuta (gde daroviti spadaju u gornjih 5%) u Oklahomu (gde daroviti spadaju u gornjih 3% samo) više niste baš daroviti. Takođe, neke organizacije uzimaju IQ vrednost 120 kao dokaz darovitosti, dok neke druge uzimaju vrednost IQ 130 i više. 

Zbog neujednačenih kriterijuma, složenosti darovitog uma i naučnih istraživanja, stvara se pogodno tlo za stvaranje raznih mitova o darovitima. Verovanjem u te mitove, potkrepljujemo ponašanja koja prave još veći jaz između darovitih i ostatka populacije. Razumevanje, pre svega, doprineće da se smanji stigmatizacija i otvore novi putevi u razvoju ove dece. Zato, čitanjem ovog članka pomoći ćete da se razbiju mitovi o darovitosti koji i dalje sputavaju odgovor na sve njihove potrebe.

Mitovi o darovitosti i stvarnosti u pozadini njih

MIT 1: Sva deca su darovita

STVARNOST: Svako dete je posebna individua i svako ima svoje jake strane, ali nisu sva deca darovita. Darovitost, u obrazovnom okruženju, znači da u poređenju s drugima njegove ili njene dobi/razreda, dete ima naprednu sposobnost razumevanja, učenja i primene naučenog u jednom ili više područja, kao i u muzičkim i/ili likovnim umetnostima.

MIT 2:  Darovita deca uvek dolaze iz bogatih sredina

STVARNOST: Ne postoje dokazi po kojima bismo tvrdili da darovita deca uvek dolaze iz bogatih porodica i sredina. Moguće je da se radi o tome da je lakše uočiti darovitu decu iz bogatih sredina. Deca iz ekonomski siromašnijih sredina obično nisu dovoljno prepoznata, pa samim tim ne dobijaju dovoljno pažnje kako bi ostvarila svoje potencijale. Imajte na umu da na ovom mestu govorimo o izuzecima te da nije ispravno generalizovati niti u jednom smeru.

MIT 3: Darovita deca će 100% uspeti u životu bez obzira na sve

STVARNOST: Nikada nemamo garanciju da će neko uspeti u životu, bez obzira na sve. Isto tako, šta znači uspeti u životu? Za sve nas su to različita životna postignuća. Sa druge strane, ukoliko darovita deca ne odrastaju u stimulativnom okruženju, ukoliko školski i porodični sistem nema sluha za njihove potrebe i potencijale, velika je verovatnoća da mnogi potencijali ostanu neostvareni. Prema tome, možemo reći da je ovakvo uverenje neispravno iz više uglova.

MIT 4: Najbolji i najuspešniji su u svemu što rade

STVARNOST: Ovaj mit nas može dovesti do postavljanja nerealnih očekivanja prema njima. Jednostavno je, ukoliko je dete više uspešno u jednom ili više domena, ne mora da znači da će biti u nekim drugim. Ukoliko je neko dete nadareno za brojeve i matematiku, postoji šansa da mu ne leže društvene nauke. I to je sasvim u redu. Samo zato što je darovito, bilo bi pogrešno zaključiti da će biti uspešno u apsolutno svemu što radi.

MIT 5: Darovita deca su previše pametna da bi imala socijalne i emocionalne probleme

STVARNOST: Darovito dete je pre svega dete, koje ima svoje potrebe i probleme sa kojima se suočava. Na ovom mestu moramo razgraničiti pamet, darovitost i inteligenciju od socijalno-emocionalnog života deteta. Postoje deca koja imaju izraženu darovitost i sposobnost u različitim poljima, ali iskazuju poteškoće u odnosima sa drugima i u razumevanju i prepoznavanju vlastitih i tuđih emocija.

MIT 6: Nije im potrebna pomoć ni oko čega

STVARNOST: Daroviti učenici, takođe, trebaju vodstvo učitelja i roditelja koji će ih podržavati kako bi u potpunosti razvili svoje potencijale. Uloga učitelja ključna je za uočavanje i negovanje talenata u školi. Iako učenici imaju sve potencijale i sposobnosti u sebi, bez adekvatnog odgovora učitelja neće biti u stanju da ih razvijaju. 

MIT 7: Uvek se lepo i pristojno ponašaju

STVARNOST: Darovita deca su često pred izazovom ukoliko se ne slažu sa učiteljima ili roditeljima po pitanju nekih informacija/pristupa. Često su njihovi umovi stvoreni da preispituju činjenice i da postavljaju mnogo pitanja. Iz ugla nastavnika ili roditelja, to ume da bude naporno i „nepristojno“. Takođe, ukoliko se nađu u situaciji bez izazova, mogu se ponašati neprimereno jer ne umeju nositi se sa dosadom.

Pored toga, nije retko da deca sa izrazitom inteligencijom i darovitošću, imaju izazove i teškoće u ponašanju. Zbog toga decu treba gledati kao celinu sastavljenu iz različitih osobina.

MIT 8: Daroviti ljudi su čudni

STVARNOST: Jedna od najrasprostranjenijih predrasuda prema darovitim ljudima odnosi se na etiketu „čudaci“.  Istina je da daroviti, kao i svi mi, imaju manje prihvatljive osobine. Neke od njih su perfekcionizam, zabrinutost za čovečanstvo i društvena pitanja,  slabo razvijena socijalna svest, preterana razdražljivost (eng. overexcitability) itd. Zbog toga što se ističu po tim osobinama, čestu su na meti etiketiranja i diskriminacije.

Bilo bi dobro kada bismo ove osobine prihvatili kao sastavne delove darovitih osoba. Zbog opasnosti ovog mita, važno je da zajedno razvijamo svest o delovima darovitosti koji nisu čudni, već predstavljaju sastavne delove čoveka. Svi mi imamo neke svoje osobine, zar ne?

MIT 9: Učenici sa posebnim obrazovanjem/potrebama ne mogu biti daroviti

STVARNOST: Postoje učenici, dvostruko izuzetni, kod kojih uz darovitost postoje i neki problemi u pažnji i ponašanju (npr. ADHD), disleksija, emocionalni problemi, autizam (npr. Aspergerov sindrom) ili neki drugi problem. U tom slučaju, moramo detetu obezbediti dovoljno izazova da hranimo njegovu darovitost, ali i dovoljno podrške koja će mu pomoći kroz izazove.

MIT 10: Darovitost ne postoji, to je izmišljena kategorija

STVARNOST: Kao što ste do sada mogli videti, a kako je nauka i potvrdila, darovitost zaista nije izmišljena kategorija. Ipak, neki francuski autori tvrde da je darovitost izmišljena kategorija kojom se priviliguju darovita deca u školskom sistemu. Ako razmislimo malo o tome, možda su bogatiji zaista imali više mogućnosti da se izbore za važne obrazovne opcije svoje dece. Ali, nadam se da će doći do demokratizaije ovih obrazovih opcija i za one darovite koji odrastaju u manje priviligovanim uslovima.

Posledice do kojih dovode mitovi o darovitosti?

Kao neko ko svakodnevno radi sa darovitom decom, želim da vam pokažem da je darovitost zaista prisutna i da se ta deca suočavaju sa mnogim izazovima tokom svog odrastanja i školovanja. Pored svih izazova, zaista je nepotrebno i uvredljivo stajalište o tome da je darovitost izmišljena kako bi bogate porodice „osvojile“ sistem.

Zbog ovakvih tvrdnji, potrebno je da razvijamo svest i kritičan pogled na ova pitanja. S obzirom da danas postoji mnogo zbunjujućih teorija i dogmatizama koji se odnose na darovitost, moramo biti oprezni. Moramo kritički razmisliti o svemu pre nego stvorimo uverenja koja će uticati na odnos prema darovitoj deci.

Rekla bih da je Gardner, sa svojom teorijom višestruke inteligencije, prišao malo bliže suštini i rešenju. Iako i takav model ima svoje mane, jer – šta ako dete ima razvijenu inteligenciju koja do sada nije opisana?

Kako mitovi o darovitosti mogu uticati na decu?

Zamislite sada dete koje pokazuje znakove darovitosti, ali ima poteškoće u učenju. U tom slučaju radi se o heterogenom tipu darovitosti u čijem je slučaju teško izračunati tačan IQ. I ne samo da su školske ustanove te koje ne prepoznaju heterogenost u darovitosti. Tu su i organizacije poput Mense. Kako biste bili član Mense, morate imati IQ=130 ili više. Ukoliko ne spadate u tu kategoriju, niste daroviti više ili?

Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da se darovitost ispoljava samo u domenu u kojem je dete izuzetno. O tome pišu D.H.Feldman i L. Goldsmith. Oni kažu da visok rezultat na IQ testu nije najvažniji znak da je neko čudo od deteta.

Umesto verovanja u mitove, predlažem da radimo na poboljšavanju sistema u kojem se svakom detetu pruža ono što mu je potrebno za optimalan rast i razvoj te ostvarivanje potencijala. Hajde da zajedno budemo deo rešenja, a ne problema. Pozivam vas da prestanemo gledati jedni druge sa isčuđavanjem, već da zajedno težimo sistemu koji podržava dečije potrebe.

Etikete su za odeću, tegle i kutije – nisu za ljude!

Darovita deca obično ranije počinju pričati, koriste bogat rečnik i raznolike fraze, rano pokazuju zanimanja za neke specifične teme i rešavaju probleme na drugačije načine. Već oko 2-3 godine života možemo prepoznati rane znakove nadarenosti. Ali, kako biste bili sigurni da li je vaše dete darovito, najbolje bi bilo posetiti psihologa.

Psiholozi rade različite vrste testiranja darovitosti već od ranih godina. Međutim, preporučujemo da ipak sačekate sa testiranjem do polaska u školu. Do tada, važno je pratiti ponašanje i emocije svog deteta te mu omogućiti optimalni razvoj.

Kako biste znali šta je najbolje za vaše dete, važno je već rano prepoznati njegove potrebe. Zbog toga ćete u članku saznati više o tome:

• kako prepoznati darovito dete i
• šta raditi ako mislite da je vaše dete darovito.

Osnovni znakovi: kako prepoznati darovito dete?

Šta prvo pomislite kada čujete „darovito dete“? Verovatno pomislite na dete visoke inteligencije, znatiželjno, otvoreno i veoma ambiciozno. NIste pogrešili, to jesu neki od znakova darovitosti. Međutim, bilo bi pogrešno kada bismo rekli da su to jedini znakovi i da su stvari tako jednostavne.

Istina je da se radi o visokoj opštoj intelektualnoj sposobnosti. Ovakvi pojedinci postižu visoke rezultate na testovima inteligencije, a neke statistike kažu da takve rezultate može postići samo 2,5% ljudi u populaciji.

Puno je mitova kada je reč o definiciji inteligencije. Ipak, možemo reči da je na Zapadu prihvaćeno da darovita osoba razmišlja, planira i rešava probleme efikasno i brže od drugih (sećate se Šeldona?) te poseduje jednu ili više Gardnerovih višestrukih inteligencija.

Koja je razlika između darovitog i pametnog deteta?

Postoje značajne razlike između darovitog i pametnog detata, a one osnovne se mogu uočiti:

• u stilu postavljanja pitanja: darovito dete postavlja pitanja o abstraktnim idejama, konceptima, teoriji i na ta pitanja u većini slučajeva ne postoje odgovori,
  
• u načinu učenja: darovita deca ne uče korak-po-korak kao pametna deca već preskaču korake, što kasnije može biti problem u učenju složenijeg gradiva i formiranju radnih navika,
• u emotivnom svetu: darovito dete može intenzivno da obuzmu emocije, dok pametno dete lakše reguliše emocije,
• u tome što darovito dete odluta u svoje misli ili u maštu i prilično može da bude osetljivo,
• u interesovanju darovitih koje može ići duboko tako da postaju specijalisti iz tih oblasti vrlo brzo.

Koji su znakovi darovitosti koje možete sami primetiti?

Darovitost je individualna i svako darovito dete je apsolutno jedinostveno.  Ipak, možemo pronaći neke zajedničke osobine većini njih koje nam pomažu da prepoznamo darovito dete:

• • Darovito dete je znatiželjno i postavlja mnogo pitanja. Uglavnom je zainteresovano za mnogo stvari i detaljno ispituje o tome šta ga zanima. Ponekad možda nećete imati odgovore na sva njegova pitanja što može biti frustrirajuće. To je razumljivo, ali je važno da dete ne obeshrabrite da postavlja pitanja, već da zajednički pronađete odgovor.
  • Uglavnom ima dobro razvijen rečnik i preferira razgovarati kao odrasla osoba. To je obično prva stvar koja se primeti.
  • Ima originalne i kreativne ideje poput smišljanja vlastitih priča, pesama, igara ili jezika.
  • Ima svoj način rešavanja problemskih zadataka i situacija. Često će pronaći drugačiji način da dođu do rešenja iz matematike i sličnih predmeta.
  • Darovito dete je osetiljivo na svoju sredinu i ima izrazitu sposobnost koncentracije. Od malih nogu je dete izloženo, pobuđeno i prilagođava se svojoj sredini. Neki od njih se mogu hiperfokusirati na neki zadatak što znači da mogu svoju pažnju apsolutno usmeriti samo na taj zadatak.
  • Može da ima jako izražene osećaje za teme koje su mu važne. Sa jedne strane, postoje oni koji nisu sigurni kako postupati sa svojim emocijama.  Neka darovita deca su izuzetno samosvesna što im može predstavljati problem u socijalnim odnosima. Oni se često osećaju kao da se ne uklapaju i ne pripadaju nigde. Sa druge strane, postoje daroviti koji su dobri u socijalnim odnosima i imaju razvijenu i emocionalnu inteligenciju.
  • Takođe, karakteristične su asinhronija, multipotencijalnost, perfekcionizam i samim tim preterana samokritičnost,
  • Preterana pobudljivost (overexcitabilities), intenzitet i zahtevnost su karatkeristike darovitog deteta, kao i:
  • Duboko razmišljanje o određenim temama, sklonost raspravama ali i samoposmatranju.

Višestruka inteligencija: Može li dete biti darovito u specifičnom području?

Testovi opšte inteligencije možda nisu najbolje mjerilo jer ne obuhvataju sve specifične sposobnosti koje možemo postizati. Danas znamo da postoji nekoliko vrsta inteligecije odnosno da deca mogu iskazati darovitost u sam jednoj ili više od njih.

Kada govorimo o više vrsta inteligencije, zapravo govorimo o Gardnerovoj teoriji višestruke inteligencije. Prema toj teoriji postoji čak 8 područja inteligencije:

• Verbalno-lingvistička inteligencija – deca sa izraženom verbalnom inteligencijom imaju bogat rečnik i vešto se služe jezikom za pamćenje i rešavanje problema.
• Logičko-matematčka inteligencija – deca lako razlikuju bitno od nebitnog, lako koriste brojeve i veoma dobro logičko zaključuju.
• Prostorna inteligencija – ova deca se lako snalaze u različitim prostorima, imaju sposobnost grafičkog i prostornog predstavljanja ideja.
• Telesno-kinestetička inteligencija – za ovu vrstu inteligencije karakteristična je visoka spretnost i koordinacija telesnih pokreta i ravnoteža.
• Muzička inteligencija – deca imaju izrazit osećaj za muziku, ritam i melodiju.
• Naturalistička inteligencija – deca osećaju veliku povezanost sa prirodom i razmišljaju u skladu sa životnom sredinom.
• Interpersonalna inteligencija – deca imaju izrazito razvijen osećaj za druge, za njihove potrebe i raspoloženja te imaju izraženu empatiju.
• Intrapersonalna inteligencija – deca imaju izraženu sposobnost introspekcije, poznavanja samoga sebe i delovanja u skladu sa svojim raspoloženjima i željama.

S obzirom na to, možete obratiti pažnju ispoljava li vaše dete neke od znakova inteligencije na pojedinim područjima o kojima smo sada govorili. Uglavnom se dešava da dete ispoljava znakove visoke inteligencije na jednom ili nekoliko ovih područja, a malo ređe na svih osam. U programu ranog karijernog vođenja odnosno radionici za decu “Svoje sreće pronalazač“ saznajemo i koje vrste inteligencije vaše dete ima izražene.

Šta onda da radite ako imate darovito dete?

Nije dovoljno samo da prepoznamo neke od ovih znakova. Važno je da pratimo razvoj deteta, da budemo u toku sa onim što se dešava u njegovom unutrašnjem svetu, pa da delujemo u skladu sa tim.

S obzirom na to da mnoga darovita deca imaju teškoće sa samoregulacijom emocija, važno je da kao roditelji obratimo pažnju i na taj aspekt. Ponekad im je teško da razumeju svoje i tuđe emocije, da znaju kako da postupaju sa njima i usmeravaju svoje ponašanje. Ipak, često se desi da emocije darovite dece ostaje u seni zbog potencijala koji imaju, a koji roditelji uvek stavljaju u prvi plan.

Ako mislite da je vaše dete darovito jer ste primetili neke od znakova:

• obratite se psihologu koji će uraditi testiranje i potvrditi vam vaše pretpostavke,
• pratite ponašanje deteta i njegove potrebe te reagujte u skladu sa tim,
• omogućite mu adekvatnu sredinu koja će odgovarati na njegove interese i zahteve,
• razgovarajte sa detetom o tome kako se oseća,
• osigurajte mu adekvatan socijalno-emocionalni razvoj (GiftedLab socijalno-emocionalno učenje) i bolju organizaciju školskog puta kroz sesije koučinga za učenje za darovitu, talentovanu i 2e decu.
• pokažite zainteresovanost za njegov pogled na svet i pružite mu podršku.

Biti darovito dete ponekad znači imati celi jedan svet u sebi koji drugi ne razumeju. Tako je i njihovim roditeljima. Darovitost zahteva izmene u načinu roditeljstva, podučavanju i psihološkoj brizi o ovoj deci kako bi se optimalno razvili.

Otkrivanje tj. profiliranje jakih strana, pomoć u  razvijanju autentičnog razvojnog puta je zapostavljeno jer je bilo važnije učiti koliko tona rude proizodi Nemačka ili Rusija, nego učiti stvari zaista potrebne za život kao što su npr. socio-emocionalno vaspitanje, vladanje sobom i svojim potencijalima.

Iz ugla osobe koja je zaboravila i kasnije ponovo otkrila svoju darovitost, zaključila sam da nekako podnela školu, preživela je poprilično uspešno u odnosu na neke druge (darovite) ljude koji su “poginuli“ u njoj. Ipak, morala sam da revidiram svoje mišljenje o školi vrlo rano.

Sećam se svog uzbuđenja prvog dana prvog razreda osnovne škole gde sam bila veoma ushićena i srećna što sam uspela da “okrenem vodu na svoju vodenicu“ i upišem se ranije nego što bi trebalo u školu. Bilo mi je dosadno i tražila sam načine kako da rešim problem već sa nepunih 6 godina. Za taj rani upis u školu, izvršila sam “vojni puč“ na roditelje koji su morali da pristanu da krenem ranije jer su u školi rekli da sam veoma pametna i da mogu krenuti u 1. razred. Dakle, raniji upis u školu se desio  na moju inicijativu.

Moja današnja profesija nezavisnog predavača i konsultanta me takođe usko povezuje sa temom inovacija u obrazovanju, ranog karijernog vođenja dece te ispunjavanja njihovih socio-emocionalnih potreba, naučno potvrđenih kao neophodnih za uspeh. Dobar mi je pregled praksi jer sam imala priliku da se školujem i u inostranstvu te upoznam razne alternativne vidove obrazovanja.

Početi se prisećati događaja koja nisu većinski prijatni te neizostavnih i potisnutih trauma iz školskih dana, delom je zaslužno i čitanje knjige “Ranjeni školom“ autorke Kirsten Olson. Naslov je privukao moju pažnju jer se aktivno bavim pitanjima poboljšavanja obrazovnih, vanškolskih i socio-emocionalnih potreba darovite, talentovane i 2e dece kojima sadašnje stanje stvari u školstvu poprilično seče krila, da ne kažem da do kraja zagorčava život.

U knjizi autorka nudi dijapazon situacija i dubinskih intervjua koje je vodila sa nagrađivanim arhitektama, cenjenim univerzitetskim profesorima, raznim biznis asovima koji su svi pričali o školskim godinama kao o godinama pod senkom boli, razočarenja pa čak i cinizma. Uz to, oni nisu pričali o svojim školskim danima kao o nekim davno preživelim, beznačajnim ranama nego su o njima govorili kao o ranama koje su tako duboke da ih se ne može lako zaboraviti ili ranama koje još uvek bole te kompromituju njihov dobar osećaj sebe kao ličnosti i profesionalaca.

Iskustva iz škole –  “Ožiljkom jednim obogađen.“ (D. Kiš) ili ipak ne?

Olsonova je provela 10 godina istražujući razne “školske“ priče ljudi svih uzrasta, rasa i socio-ekonomskih statusa, ljudi svih nivoa dostignuća. Ukazujući na istrajnost ranjavanja koje prevazilazi rasu, klase, pol, generacije, ona nas podstiče na razmišljanje o fundamentalnim pitanjima o svrsi, strukturi škole u našem (čitaj svim) društvima.

Ova knjiga je svojevrsna oda nadi jer sve priče nam govore o  hrabrosti, rezilijentnosti, sposobnosti ljudi da naprave podvig u odnosu na izazove na koje su nailazili u svom školovanju. Osvešćuje skrivene i dugotrajne povrede ljudi koje su proizvod strukturalne agresivnosti kao sastavnog dela obrazovanja, način kako ga organizujemo.

Škola čini da rečenica “Naučio sam da nisam dobar u sportu.“ vrlo brzo postane “Počeo sam se osećati glupim.“ Ono što nosimo kao jedinstveni set darova u sebi se jednako brzo ubija u školi. Ono što je važno od veština za život nije u većini slučajeva deo školskog programa. Od organizacione agresivnosti koja vlada u školi jednako stradaju i deca i roditelji i oni koji ih uče. Nikom nije potaman.

Neki od intervjuisanih u knjizi nose duboko ukorenjen stid. Druge je škola “bacila niz reku“ jer su drugačiji. Jednom roditelju se desilo da su ga zvali u školu zato što mu je sin jednom zakasnio, ali ga nisu obavestili da već nekoliko sedmica nije donosio urađene domaće zadatke. Šta je prioritet ovakve škole, možemo se zapitati:  biti prisutan ili učiti!?

Situacija se još više komplikuje u današnje vreme gde je sistem meritokratije ozbiljno uzdrman (čitaj nepostojeći). Ovo je vidljivo na Zapadu gde imati fakultetsku diplomu je minimalni uslov za početak karijere, a očekuje se mnogo više od vas da bi obezbedili sebi pristojan život pripadnika srednje klase. Ukratko, autobus za bolji život je prepun i (skoro) da nema mesta za još jednog. Za više, pročitajte članak o progresivnom gubitku jednakih šansi za uspeh.

Koje su efekti “školskih rana“?

Efekte školskih rana možemo sažeti u nekoliko njih:

• Učenici veruju da nisu pametni i da im fali dobrih ideja. Osećaju se bespomoćno. Umanjuju svoje ambicije ili se ubacuju u takmičarski “modus vivendi“ gde jedino što je važno je da se bude akademski uspešan i da se dobiju dobre ocene.
• Deca prestanu voleti učenje i gube entuzijazam.
• Duhovna, emocionalna i motivacijska komponetna svakog uspešnog učenja i istinskog životnog postignuća je zanemarena. Rekla bih još da oni koji uspeju, uspeli su uprkos svemu što im se isprečilo na putu školovanja.
• Deca su previše konvencionalna, nesklona preuzimanju rizika i pogreškama.
• Oni koji imaju poteškoće u učenju nose sa sobom duboku ranu srama jer nisu dovoljno dobri.
• Bitne su nagrade koje su okrenute ka spolja, a ne ka unutrašnjem osećaju uspeha i stanju “flow“-a koje karakterišu intrinzično motivisane učenike i profesionalno ispunjene i uspešne ljude.

Nivo povređenosti školom se kreće od neprimetno ranjenih do dubinski povređenih. Niko se nije izvukao bez bar jedne ogrebotine.

Koje sve “školske rane“ postoje po Olsonovoj?

1. Prva je rana kreativnosti  (wounds of creativity) jer ima nečega “mehaničkog“ u obrazovanju. U školi se nagrađuju uobičajeni, rutinski i očekivani odgovori dok je kreativnost pre svega sposobnost da se ponudi neka nova perspektiva, da se nerutinski pristupi na novi način problemu. Nipodaštava se ono što prema čemu imamo sklonosti i strasti te nas u školi uče da se odvojimo od našeg “unutrašnjeg kompasa“ sa kojim smo se rodili.
2. Druga vrsta rana su rane povinovanja (wounds of compliance). “One su ukorenjene u strahu, strahu od kršenja pravila koje su nam propisana kulturom, strahom da nas smatraju drugačijim, strahom da nismo uspešni, strahom da smo odmetnici.“ To znači da smo naučili u školi da su važnije spoljne nagrade i motivisanost od unutrašnjiih. Osećamo da su pravila kojim se povinujemo pogrešna, ali da se moraju poštovati.
3. Rane bunovništva  (wounds of  rebelliousness) su rane koje mnogi obrazovni sistemi naprave učenicima. Ovi poslednji se uzimaju kao da su problem koji treba rešiti. Vrlo često, zato što im fali solidnog emocionalnog obrazovanja,  nastavnici će pogrešno protumačiti nečiji buntovnički stav kao bezobrazluk.
4. Rane koje otupljuju (wounds that  numb) su rane poput pasivnosti, pregorevanja (burnout-a), depresivnosti koje je teško detektovati. Mnogi učenike ne čini razdraganim dobijanje dobrih ocena. Oni su shvatili da trebaju imati dobar uspeh, ali ih ništa “iznutra“ ne podstiče da imaju dobre ocene. Oni “odrađuju“ školu sa umanjenom životnošću u procesu učenja.
5. Rane potcenjivanja (wounds of  underestimation) koje doživimo kada nastavnik ne veruje da možemo biti dobri iz njegovog predmeta. Na primer, mnogi od nas se osećaju potpuno neadekvatnim kada je u pitanju matematika i imamo potpuno pogrešnu predstavu o tom predmetu kao vrlo neinteresantnom. Mnogi uspešni ljudi koji su imali poteškoće u školi su morali da se potrude da otkriju svoje veštine i talente i da nauče da cene sebe uprkos negativnim porukama iz škole. Ona kaže: “Pored  konvencionalnog razmišljanja i predvidljivosti, škole nas mogu naučiti da potcenimo sami sebe.“ Olsonova napominje da se ovaj tip rana najčešće događao ljudima koje je ona intervjuisala.
6. Rane perfekcionizma  (wounds of  perfectionism) se pojavljuju kod onih koji su bili uspešni u školi i znali se adaptirati na sistem pohvala i vrednovanja tipičnih za školu, ali koji imaju poteškoće jednom kada istu napuste. Svet nakon škole je veoma nepredvidiv i ponekad zastrašujući. U nekim školama poput Harvarda i drugih svetski poznatih univerziteta, kompetitivnost i perfekcionizam da se bude među prvima su intenzivni.  I ova vrsta rana može dovesti učenike u stanje otuđenosti kao što to rade rane koje otupljuju. Osećaj da nikada nismo dovoljno dobri se može ukoreniti duboko u našem biću. Možemo imati osećaj preosetljivosti na neuspehe i psihološku neotpornost/preosetljivost na pravljenje grešaka.
7. Rane osrednjosti (wounds of  average) se javljaju prečesto jer školski sistemi neuspevaju da otkriju sposobnosti koje leže u svakom od nas. Donosimo zaključke da smo u sredini na osnovu ocenjivanja koje ni ne dotakne naše potencijale. Osećamo se nevidljivim u školi. Ostajemo uspavanih potencijala sve dok se, ako nam se dovoljno posreći kasnije u životu, ne probudi strast za nečim ili desi susret sa “mentorom“ koji nas je video u najboljem svetlu.

Olsonova takođe zaključuje da je najteže školske rane prihvatiti, ozvaničiti ih, što u mnogome otežava zaceljivanje rana i izlaženje iz začaranog kruga traume. Mi negiramo da je ikada došlo do povrede ili svu krivicu svaljujemo na sopstvenu odgovornost. Možemo i da tražimo izgovore da je škola svima bila grozna i da nismo jedini. Na taj način činimo nevažnim naš emocionalni  doživljaj obrazovanja. Ipak, ona pominje puno primera kako su neki (roditelji, učenici, nastavnici, same škole) prošli kroz proces izlečenja, od osećanja stida i negiranja, kroz osećaje besa, tuge i gubitka do nove kreativnosti i energije koja dolazi na kraju procesa izlečenja.

Šta je zajedničko svim “školskim ranama“?  

Sve ove rane čine da se umanji ili skroz nestane zadovoljstvo u učenju. Rane nam ukazuju i na to koliko su školski sistemi organizacije u kojim ostajemo netrpeljivi prema razlikama, gde se oseća pritisak da se povinujemo više ili manje uspešno pravilima koja vladaju. To su sistemi gde se ceni mir u učionicama, nedostatak pokreta, dobro vladanje. Darovitom detetu sa izraženom psihomotornom pobudljivošću se svakako dobro ne piše u ovom sistemu.

Takođe je česta pojava da nastavici nisu dovoljno podstaknuti da daju dugoročno sve od sebe. Olsonova pominje procenat od 50% novih nastavnika koji napuštaju obrazovni sektor nakon prvih pet godina rada. Dešava im se gubitak radosti u radu pa čak i profesionalno pregorevanje.  Isto tako autorka navodi da najuvaženije školske institucije ne doprinose u znatnoj meri da se poveća sposobnost američke nacije u kreativnosti i inovaciji te da se od učenika traže da odrade zadatke gde se od njih traži rad niskog kvaliteta, odnosno traži se da prepoznaju, ponove, klasifikuju ili parafraziraju materijal koji se obrađuje. Retko kada se dešava da se od učenika traži da analiziraju, ocenjuju, kreiraju, razmišljaju ili eksperimentišu.

Isto tako zajedničko je da su sve škole novi vid socijalne kontrole jer se zahtevaju “veštine i osobine“ poput prihvatanja autoriteta, sposobnosti da se toleriše dosada, sposobnost da se napreduje u kompleksnim birokratskim sistemima, tendencija de se fokusiramo na ograničenu oblast odgovornosti. Sve to je dovelo do toga da danas uništavamo entuzijazam, imaginaciju i hrabrost kod mladih. Ovo sistemsko uništavanje je najočiglednije na primerima darovith učenika kao onih koji “štrče“ u sistemu i kojima se moraju poseći glave. Uništavanje darova ljudi se vrši na mnogo načina. O tome u nekom drugom postu više.

Na kraju ovoga ću napomenuti ono što za ovdašnji školski sistemi kažu Bouls i Džintis (Bowles &Gintis), a to je da škole funkcionišu kao pomoć da ekonomska nejednakost bude legitimna. Ovo je malo teže vidljivo, ali ništa manje istinito. To je “skiveni kurikulum“ koji ide uz školstvo.

Postoji ipak nada da se niz alternativnih školi koji niču širom sveta uspeti da pronađu svoju primenu u većem broju slučajeva nego do sada kako bismo umanjili ranjavanje u školi o kojem je pisala Olsonova.  Takođe, uz veću mogućnost personalizovanog učenja zasnovanog na talentima, sposobnostima i interesovanjima u životu i projektnom učenju, moguće je da će neke nove generacije izaći iz školskih klupa malo manje ranjeni školom. Radimo na tome.