Ranjeni školom – o čemu je reč? Spadam, na svu moju sreću, među one kod kojih škola nije uspela da ubije ljubav prema učenju, iako je žestoko podrila moje veliko inicijalno oduševljenje. Učinila me nesigurnom u moje kapacitete i moć baratanja brojevima. To je bilo i mesto gde se nisam većinu vremena osećala sigurnom i gde moje socio-emocionalne potrebe nisu bile ispunjene niti podučavane od strane profesora (i dalje se sećam atmosfere i terora kompeticije koja vlada i dalje u školskim sistemima).
Otkrivanje tj. profiliranje jakih strana, pomoć u razvijanju autentičnog razvojnog puta je zapostavljeno jer je bilo važnije učiti koliko tona rude proizodi Nemačka ili Rusija, nego učiti stvari zaista potrebne za život kao što su npr. socio-emocionalno vaspitanje, vladanje sobom i svojim potencijalima.
Iz ugla osobe koja je zaboravila i kasnije ponovo otkrila svoju darovitost, zaključila sam da nekako podnela školu, preživela je poprilično uspešno u odnosu na neke druge (darovite) ljude koji su “poginuli“ u njoj. Ipak, morala sam da revidiram svoje mišljenje o školi vrlo rano.
Sećam se svog uzbuđenja prvog dana prvog razreda osnovne škole gde sam bila veoma ushićena i srećna što sam uspela da “okrenem vodu na svoju vodenicu“ i upišem se ranije nego što bi trebalo u školu. Bilo mi je dosadno i tražila sam načine kako da rešim problem već sa nepunih 6 godina. Za taj rani upis u školu, izvršila sam “vojni puč“ na roditelje koji su morali da pristanu da krenem ranije jer su u školi rekli da sam veoma pametna i da mogu krenuti u 1. razred. Dakle, raniji upis u školu se desio na moju inicijativu.
Moja današnja profesija nezavisnog predavača i konsultanta me takođe usko povezuje sa temom inovacija u obrazovanju, ranog karijernog vođenja dece te ispunjavanja njihovih socio-emocionalnih potreba, naučno potvrđenih kao neophodnih za uspeh. Dobar mi je pregled praksi jer sam imala priliku da se školujem i u inostranstvu te upoznam razne alternativne vidove obrazovanja.
Početi se prisećati događaja koja nisu većinski prijatni te neizostavnih i potisnutih trauma iz školskih dana, delom je zaslužno i čitanje knjige “Ranjeni školom“ autorke Kirsten Olson. Naslov je privukao moju pažnju jer se aktivno bavim pitanjima poboljšavanja obrazovnih, vanškolskih i socio-emocionalnih potreba darovite, talentovane i 2e dece kojima sadašnje stanje stvari u školstvu poprilično seče krila, da ne kažem da do kraja zagorčava život.
U knjizi autorka nudi dijapazon situacija i dubinskih intervjua koje je vodila sa nagrađivanim arhitektama, cenjenim univerzitetskim profesorima, raznim biznis asovima koji su svi pričali o školskim godinama kao o godinama pod senkom boli, razočarenja pa čak i cinizma. Uz to, oni nisu pričali o svojim školskim danima kao o nekim davno preživelim, beznačajnim ranama nego su o njima govorili kao o ranama koje su tako duboke da ih se ne može lako zaboraviti ili ranama koje još uvek bole te kompromituju njihov dobar osećaj sebe kao ličnosti i profesionalaca.
Iskustva iz škole – “Ožiljkom jednim obogađen.“ (D. Kiš) ili ipak ne?
Olsonova je provela 10 godina istražujući razne “školske“ priče ljudi svih uzrasta, rasa i socio-ekonomskih statusa, ljudi svih nivoa dostignuća. Ukazujući na istrajnost ranjavanja koje prevazilazi rasu, klase, pol, generacije, ona nas podstiče na razmišljanje o fundamentalnim pitanjima o svrsi, strukturi škole u našem (čitaj svim) društvima.
Ova knjiga je svojevrsna oda nadi jer sve priče nam govore o hrabrosti, rezilijentnosti, sposobnosti ljudi da naprave podvig u odnosu na izazove na koje su nailazili u svom školovanju. Osvešćuje skrivene i dugotrajne povrede ljudi koje su proizvod strukturalne agresivnosti kao sastavnog dela obrazovanja, način kako ga organizujemo.
Škola čini da rečenica “Naučio sam da nisam dobar u sportu.“ vrlo brzo postane “Počeo sam se osećati glupim.“ Ono što nosimo kao jedinstveni set darova u sebi se jednako brzo ubija u školi. Ono što je važno od veština za život nije u većini slučajeva deo školskog programa. Od organizacione agresivnosti koja vlada u školi jednako stradaju i deca i roditelji i oni koji ih uče. Nikom nije potaman.
Neki od intervjuisanih u knjizi nose duboko ukorenjen stid. Druge je škola “bacila niz reku“ jer su drugačiji. Jednom roditelju se desilo da su ga zvali u školu zato što mu je sin jednom zakasnio, ali ga nisu obavestili da već nekoliko sedmica nije donosio urađene domaće zadatke. Šta je prioritet ovakve škole, možemo se zapitati: biti prisutan ili učiti!?
Situacija se još više komplikuje u današnje vreme gde je sistem meritokratije ozbiljno uzdrman (čitaj nepostojeći). Ovo je vidljivo na Zapadu gde imati fakultetsku diplomu je minimalni uslov za početak karijere, a očekuje se mnogo više od vas da bi obezbedili sebi pristojan život pripadnika srednje klase. Ukratko, autobus za bolji život je prepun i (skoro) da nema mesta za još jednog. Za više, pročitajte članak o progresivnom gubitku jednakih šansi za uspeh.
Koje su efekti “školskih rana“?
Efekte školskih rana možemo sažeti u nekoliko njih:
- Učenici veruju da nisu pametni i da im fali dobrih ideja. Osećaju se bespomoćno. Umanjuju svoje ambicije ili se ubacuju u takmičarski “modus vivendi“ gde jedino što je važno je da se bude akademski uspešan i da se dobiju dobre ocene.
- Deca prestanu voleti učenje i gube entuzijazam.
- Duhovna, emocionalna i motivacijska komponetna svakog uspešnog učenja i istinskog životnog postignuća je zanemarena. Rekla bih još da oni koji uspeju, uspeli su uprkos svemu što im se isprečilo na putu školovanja.
- Deca su previše konvencionalna, nesklona preuzimanju rizika i pogreškama.
- Oni koji imaju poteškoće u učenju nose sa sobom duboku ranu srama jer nisu dovoljno dobri.
- Bitne su nagrade koje su okrenute ka spolja, a ne ka unutrašnjem osećaju uspeha i stanju “flow“-a koje karakterišu intrinzično motivisane učenike i profesionalno ispunjene i uspešne ljude.
Nivo povređenosti školom se kreće od neprimetno ranjenih do dubinski povređenih. Niko se nije izvukao bez bar jedne ogrebotine.
Koje sve “školske rane“ postoje po Olsonovoj?
- Prva je rana kreativnosti (wounds of creativity) jer ima nečega “mehaničkog“ u obrazovanju. U školi se nagrađuju uobičajeni, rutinski i očekivani odgovori dok je kreativnost pre svega sposobnost da se ponudi neka nova perspektiva, da se nerutinski pristupi na novi način problemu. Nipodaštava se ono što prema čemu imamo sklonosti i strasti te nas u školi uče da se odvojimo od našeg “unutrašnjeg kompasa“ sa kojim smo se rodili.
- Druga vrsta rana su rane povinovanja (wounds of compliance). “One su ukorenjene u strahu, strahu od kršenja pravila koje su nam propisana kulturom, strahom da nas smatraju drugačijim, strahom da nismo uspešni, strahom da smo odmetnici.“ To znači da smo naučili u školi da su važnije spoljne nagrade i motivisanost od unutrašnjiih. Osećamo da su pravila kojim se povinujemo pogrešna, ali da se moraju poštovati.
- Rane bunovništva (wounds of rebelliousness) su rane koje mnogi obrazovni sistemi naprave učenicima. Ovi poslednji se uzimaju kao da su problem koji treba rešiti. Vrlo često, zato što im fali solidnog emocionalnog obrazovanja, nastavnici će pogrešno protumačiti nečiji buntovnički stav kao bezobrazluk.
- Rane koje otupljuju (wounds that numb) su rane poput pasivnosti, pregorevanja (burnout-a), depresivnosti koje je teško detektovati. Mnogi učenike ne čini razdraganim dobijanje dobrih ocena. Oni su shvatili da trebaju imati dobar uspeh, ali ih ništa “iznutra“ ne podstiče da imaju dobre ocene. Oni “odrađuju“ školu sa umanjenom životnošću u procesu učenja.
- Rane potcenjivanja (wounds of underestimation) koje doživimo kada nastavnik ne veruje da možemo biti dobri iz njegovog predmeta. Na primer, mnogi od nas se osećaju potpuno neadekvatnim kada je u pitanju matematika i imamo potpuno pogrešnu predstavu o tom predmetu kao vrlo neinteresantnom. Mnogi uspešni ljudi koji su imali poteškoće u školi su morali da se potrude da otkriju svoje veštine i talente i da nauče da cene sebe uprkos negativnim porukama iz škole. Ona kaže: “Pored konvencionalnog razmišljanja i predvidljivosti, škole nas mogu naučiti da potcenimo sami sebe.“ Olsonova napominje da se ovaj tip rana najčešće događao ljudima koje je ona intervjuisala.
- Rane perfekcionizma (wounds of perfectionism) se pojavljuju kod onih koji su bili uspešni u školi i znali se adaptirati na sistem pohvala i vrednovanja tipičnih za školu, ali koji imaju poteškoće jednom kada istu napuste. Svet nakon škole je veoma nepredvidiv i ponekad zastrašujući. U nekim školama poput Harvarda i drugih svetski poznatih univerziteta, kompetitivnost i perfekcionizam da se bude među prvima su intenzivni. I ova vrsta rana može dovesti učenike u stanje otuđenosti kao što to rade rane koje otupljuju. Osećaj da nikada nismo dovoljno dobri se može ukoreniti duboko u našem biću. Možemo imati osećaj preosetljivosti na neuspehe i psihološku neotpornost/preosetljivost na pravljenje grešaka.
- Rane osrednjosti (wounds of average) se javljaju prečesto jer školski sistemi neuspevaju da otkriju sposobnosti koje leže u svakom od nas. Donosimo zaključke da smo u sredini na osnovu ocenjivanja koje ni ne dotakne naše potencijale. Osećamo se nevidljivim u školi. Ostajemo uspavanih potencijala sve dok se, ako nam se dovoljno posreći kasnije u životu, ne probudi strast za nečim ili desi susret sa “mentorom“ koji nas je video u najboljem svetlu.
Olsonova takođe zaključuje da je najteže školske rane prihvatiti, ozvaničiti ih, što u mnogome otežava zaceljivanje rana i izlaženje iz začaranog kruga traume. Mi negiramo da je ikada došlo do povrede ili svu krivicu svaljujemo na sopstvenu odgovornost. Možemo i da tražimo izgovore da je škola svima bila grozna i da nismo jedini. Na taj način činimo nevažnim naš emocionalni doživljaj obrazovanja. Ipak, ona pominje puno primera kako su neki (roditelji, učenici, nastavnici, same škole) prošli kroz proces izlečenja, od osećanja stida i negiranja, kroz osećaje besa, tuge i gubitka do nove kreativnosti i energije koja dolazi na kraju procesa izlečenja.
Šta je zajedničko svim “školskim ranama“?
Sve ove rane čine da se umanji ili skroz nestane zadovoljstvo u učenju. Rane nam ukazuju i na to koliko su školski sistemi organizacije u kojim ostajemo netrpeljivi prema razlikama, gde se oseća pritisak da se povinujemo više ili manje uspešno pravilima koja vladaju. To su sistemi gde se ceni mir u učionicama, nedostatak pokreta, dobro vladanje. Darovitom detetu sa izraženom psihomotornom pobudljivošću se svakako dobro ne piše u ovom sistemu.
Takođe je česta pojava da nastavici nisu dovoljno podstaknuti da daju dugoročno sve od sebe. Olsonova pominje procenat od 50% novih nastavnika koji napuštaju obrazovni sektor nakon prvih pet godina rada. Dešava im se gubitak radosti u radu pa čak i profesionalno pregorevanje. Isto tako autorka navodi da najuvaženije školske institucije ne doprinose u znatnoj meri da se poveća sposobnost američke nacije u kreativnosti i inovaciji te da se od učenika traže da odrade zadatke gde se od njih traži rad niskog kvaliteta, odnosno traži se da prepoznaju, ponove, klasifikuju ili parafraziraju materijal koji se obrađuje. Retko kada se dešava da se od učenika traži da analiziraju, ocenjuju, kreiraju, razmišljaju ili eksperimentišu.
Isto tako zajedničko je da su sve škole novi vid socijalne kontrole jer se zahtevaju “veštine i osobine“ poput prihvatanja autoriteta, sposobnosti da se toleriše dosada, sposobnost da se napreduje u kompleksnim birokratskim sistemima, tendencija de se fokusiramo na ograničenu oblast odgovornosti. Sve to je dovelo do toga da danas uništavamo entuzijazam, imaginaciju i hrabrost kod mladih. Ovo sistemsko uništavanje je najočiglednije na primerima darovith učenika kao onih koji “štrče“ u sistemu i kojima se moraju poseći glave. Uništavanje darova ljudi se vrši na mnogo načina. O tome u nekom drugom postu više.
Na kraju ovoga ću napomenuti ono što za ovdašnji školski sistemi kažu Bouls i Džintis (Bowles &Gintis), a to je da škole funkcionišu kao pomoć da ekonomska nejednakost bude legitimna. Ovo je malo teže vidljivo, ali ništa manje istinito. To je “skiveni kurikulum“ koji ide uz školstvo.
Postoji ipak nada da se niz alternativnih školi koji niču širom sveta uspeti da pronađu svoju primenu u većem broju slučajeva nego do sada kako bismo umanjili ranjavanje u školi o kojem je pisala Olsonova. Takođe, uz veću mogućnost personalizovanog učenja zasnovanog na talentima, sposobnostima i interesovanjima u životu i projektnom učenju, moguće je da će neke nove generacije izaći iz školskih klupa malo manje ranjeni školom. Radimo na tome.