Ipak, ovaj zadatak nije nimalo lak, pogotovo ako smo još uvek deca. Deca nemaju još uvek dobro razvijenu svest o tim stvarima, pa im je teško da znaju šta žele i mogu. Zadatak roditelja je da im pomogne da se upoznaju i izaberu pravac u kojem žele ići. Međutim, ponekad ni roditeljima nije jednostavno da znaju šta je za dete najbolje.

Izbor zanimanja tada može biti naporan jer je mnogo smerova u koje dete možemo uputiti. Zbog toga postoje karijerni savetnici. Oni pomažu deci da od ranog detinjstva spoznaju svoje sposobnosti i želje kako bi kasnije lakše izabrali zanimanje. Karijerni savetnici su tu da pomognu deci i odraslima da izaberu prave cipele ili da promene one koje ih žuljaju.

Zato, nastavite čitati ako želite saznati:

• Zašto je izbor zanimanja uopšte važan?
• Zašto ne koristimo svoje snage na pravi način?
• Šta su karijerno vođenje i izbor zanimanja?
• Kako izgleda karijerno vođenje i izbor zanimanja?

Zašto je izbor zanimanja uopšte važan?

Istraživanja kažu da kvalitet života zavisi, između ostalog, od odabira zanimanja. Ukoliko smo izabrali zanimanje koje nas ispunjava, veća je verovatnoća da budemo zadovoljniji i ispunjeniji. Isto tako, rezultati psiholoških istraživanja pokazuju kako je bavljenje ispunjavajućim zanimanjem povezano sa:

• višim samopouzdanjem
• osećajem uspešnosti
• višim nivoom dobrostanja i autentičnosti

Korišćenje svojih jakih strana odnosno snaga, povezano je i sa:

• dostizanjem ciljeva
• višim nivoom sreće
• nižim nivoom depresije
• višim nivoom samoefikasnosti

Još jedan od glavnih razloga koji stoje u pozadini ovog pitanja odnosi se na količinu vremena koje provodimo na poslu. Kao odrasle osobe, provodimo mnogo vremena u radnom okruženju. Radimo minimalno 8 sati dnevno, okruženi smo ljudima koji rade isti ili sličan posao i aktivno smo posvećeni poslu skoro polovinu našeg dana.

Ukoliko radimo nešto što nas ne čini zadovoljnim, velike su šanse da zamrzimo svoj posao. Pa tako, stvorićemo odbojnost koja nas može odvesti u različitim smerovima. Možemo razviti odbojnost prema poslu, doživeti sindrom sagorevanja ili živeti život nezadovoljenih potreba.

Izgleda da je izbor zanimanja i više nego važan, ali sa sobom nosi i brojne izazove. Mnoga deca ne znaju koje su njihove snage, jake strane, sposobnosti i kapaciteti. Isto tako, mnoga deca nisu još uvek svesna šta žele. I to je u potpunosti razumljivo i u redu. Ne znaju ni mnogi odrasli, još uvek.

No, pre svega, hajde da vidimo zašto još uvek ne koristimo svoje snage na pravi način.

Zašto ne koristimo svoje snage na pravi način?

Mnogi od nas nisu sigurni po čemu se izdvajaju, koje su im jake strane odnosno snage. To je razumljivo jer se odluka o zanimanju donosi često na osnovu drugih kriterijuma. Na sposobnosti i interesovanja često zaboravljamo jer smo pod pritiskom profita, normi i tržišta. Često tako usmeravamo i decu. Savetujemo im da se uklope, da izaberu siguran ili dobro plaćen posao umesto da ih savetujemo da biraju zanimanje u skladu sa njihovim jedinstvenim setom potencijala. Zbog takvih stavova, veliki broj urođenih talenata i potencijala ostaje skriveno i neostvareno.

U našim krajevima, karijerno savetovanje se vrši suviše kasno (ili nikada). Tačnije, počinjemo kasno razmišljati o pitanjima koja se odnose na karijeru. Takvi stavovi su često rezultat nedostatka svesti, resursa i značaja koji pridajemo ranom karijernom istraživanju i savetovanju.

Roditelji poduzimaju malo toga po pitanju karijernog vođenja dece. To je rezultat uverenja da treba sačekati kraj srednje škole kako bi se radilo na tome. Kada se i radi karijerno savetovanje, posebno u školama, ono je uglavnom površinsko. Radi se par sati testiranja sa kojeg deca izađu sa upitnicima iznad glave. Ne dobiju vreme da obrade informacije, reaguju i naprave konkretne korake.

Ipak, postoje neki dobri primeri brige o odabiru dečije karijere. Na primer, Britanska Kolumbija, kanadska pokrajina, radi sa decom na odabiru posla na veoma ozbiljan način – od osme godine deca imaju karijerno obrazovanje kao predmet u školi. Pa, hajde da vidimo zašto je deci to uopšte potrebno.

Zašto je vašem detetu potrebno karijerno savetovanje?

Zanimljiva Oxfordska studija je pokazala da će čak 45% svih radnih mesta nestati u sledećih 10 godina. To znači da su monotoni poslovi već sada zreli da ih preuzmu mašine i roboti. Na primer, mnoga radna mesta će verovatno nestati zbog veštačke inteligencije (vozači, farmeri, izdavači, blagajnici, radnici u proizvodnji, dispečeri, glumci itd.). Ali, ovo takođe znači da će se kreativnost uvek tražiti. Ipak je ovo vreme kreativnosti i inovativnosti, zar ne?

U današnje vreme su promene poslova sastavni deo razvojnog procesa svake osobe. Iako se čini da su naši roditelji imali ustaljenije profesionalne živote, današnju decu ipak čeka nešto drugačiji svet. To znači da ćemo trebati savetovanje o karijeri koristeći inovativne pristupe koji su strateški usmereni na sadašnja i buduća tržišta rada.

Karijerno savetovanje sa decom i mladima važno pitanje jer je nivo do kojeg se pojedinac može prilagoditi novim prilikama krucijalan za individualni uspeh, ali i opšti društveni razvoj. To znači da bismo trebali početi rano, već u osnovnim školama, uvoditi učenje vezano uz karijeru i rano istraživanje i razvoj karijere.

Kako izgleda karijerno vođenje i izbor zanimanja?

Izbor zanimanja kroz karijerno savetovanje se odvija u nekoliko koraka. Prvi korak u tom procesu je testiranje detetovih sposobnosti koje obično obavlja psiholog (ili se radi o bateriji standardizovanih onlajn testova). Nakon toga, rezultate testiranja pregleda stručnjak u GiftedLab-u. Analiziraju se sve informacije, pripremaju se zadaci i vežbice te se pravi plan aktivnosti za naredne sesije sa detetom.

Sa detetom se radi na aktivnostima koje njih stavljaju u aktivnu poziciju analitičara, kritičara i tragača svog zanimanja. Radi se na kombinaciji sposobnosti, interesa i mogućnosti.

Dakle, da sumiramo, ovako izgledaju koraci karijernog savetovanja u programu Svoje sreće pronalazač:

• Prva faza: analiza sposobnosti, pronalaženje jakih strana, učenje o svojim snagama, određivanje vrste inteligencije koja prevladava kod deteta, pronalaženje zanimanja koja su vezana za taj tip inteligencije, kreiranje RIASEC profila i indeksa nade deteta itd.
• Druga faza: upoznavanje sa različitim zanimanjima (čitanje, učenje i gledanje video materijala).
• Treća faza: detaljnije istraživanje o izabranim zanimanjima, istraživanje dodatnih resursa.
• Četvrta faza: kreiranje karijernog projekta (otkrivanje vrednosti, strasti, interesovanja, praktični koraci ka zanimanju, npr. srednja škola/fakultet).
• Završna faza: preispitivanje i ponavljanje prethodnih faza ukoliko je potrebno. Takođe, nastavak rada na socio-emocionalnim ili organizacionim veštinama koje su potrebne da bi se izbalansirao detetov profil. Ovaj korak služi dopuni znanja neophodnog za dobar početak i uspešno snalaženje u poslovnom svetu.

U toku celog procesa, roditelji su uključeni u proces rada sa detetom. Pozivaju se nakon svake etape, upoznaju se sa onim što se radilo sa detetom i sa onim što će tek da se obrađuje. Na taj način, timski rad osigurava dobre rezultate i podršku detetu.

Šta možemo zaključiti?

S obzirom na promene koje se dešavaju u društvu, sigurni smo da će nam sve više trebati rana karijerna savetovanja. Trebaće nam inovativni, strateški usmereni pristupi koji spajaju dečije sposobnosti, interesovanja i zahteve tržišta rada.

Deci i adolescentima je potrebno da otkrivaju sebe, vežbaju svoje kreativne sposobosti i rade na veštinama koje će im koristiti u budućnosti. Na nama je da im to omogućimo kroz Svoje sreće pronalazač radionice.

Izbor zanimanja: Često postavljena pitanja

Kako izgleda postupak karijernog savetovanja i izbor zanimanja?

Izbor zanimanja kroz karijerno savetovanje se odvija u nekoliko koraka. Prvi korak u tom procesu je testiranje detetovih sposobnosti. Zatim se analiziraju sve informacije, pripremaju se zadaci i vežbice te se pravi plan aktivnosti za naredne sesije sa detetom. Radi se na kombinaciji sposobnosti, interesa i mogućnosti koje dete ima.

Kome je namenjeno rano karijerno savetovanje za izbor zanimanja?

Izbor zanimanja je važan za decu, adolescente ali i odrasle. Danas je najvažnije raditi na karijernom savetovanju dece kako bi naučili koristiti svoje sposobnosti i potencijale na pravi način.

Zašto je važan izbor zanimanja?

Izbor zanimanja je važan jer je povezan sa samopouzdanjem, osećajem uspešnosti i nivoom zadovoljstva u životu.

U tome vam mogu pomoći različite vežbice koje i sami možete raditi sa decom ali i posebno kreirani programi i radionice. Ipak, kako biste znali kako pomoći svom detetu, morate razumeti sa kojim izazovima se suočava i šta tačno podrazumeva emocionalna inteligencija.

Zato smo napisali tekst u kojem ćete saznati više o tome:

• sa kakvim izazovima se suočavaju daroviti učenici,
• zašto je važno razvijati emocionalnu inteligenciju kod darovitih učenika,
• i šta konkretno možete uraditi po tom pitanju.

Sa kakvim socio-emocionalnim izazovima se suočavaju daroviti učenici?

Darovita deca odrastaju u darovite učenike, a takvi učenici u svom odrastanju mogu da naiđu na mnoge izazove. Obično je ponašanje roditelja i učitelja usmereno na to kako razviti njihove akademske potencijale. Roditelji su uglavnom usmereni na uspeh dece u školi ne obraćajući mnogo pažnje na ono što se dešava unutar njih. 

Poznato je da ni školski sistem nije naročito usmeren na razvoj emocionalne inteligencije dece pa tako nedostaje aktivnosti koje bi se usmerile na taj aspekt razvoja. 

Mnoga darovita deca zato ostaju neshvaćena, izolovana od strane vršnjaka i pod konstantnim pritiskom roditelja i učitelja. Od njih se očekuje najviše i najbolje, savršenstvo bez obzira na sve. Taj pritisak i očekivanja mogu dovesti do posledica u njihovom emocionalnom svetu, motivaciji i međuljudskim odnosima. Toliko je veliki pritisak socijalne sredine na darovite da otežava razvoj njihove ličnosti. 

Česta pojava kod darovitih je neujednačen razvoj različitih sposobnosti ili osobina. Taj neujednačen razvoj čini da ono “štrče“ u svojoj okolini. Njihov intenzitet, energičnost i entuzijazam mogu biti vrlo naporni za okolinu. Pokazalo se da daroviti učenici mogu imati probleme sa samoregulacijom emocija. To znači da im je teško upravljati sopstvenim emocijama i ponašanjem. Teško im je da razumeju svoje ali i tuđe emocije, samim tim i da razvijaju skladne međuljudske odnose. Zbog toga često bivaju neshvaćeni i odbačeni od drugih.

U svemu tome, važnu ulogu igrate vi kao roditelji i učitelji koji rade sa darovitom decom. Vaša uloga se ogleda u pomoći detetu pri razvoju emocionalne inteligencije i socijalnih veština, podršci i zainteresovanosti za njegov emocionalni svet. 

Šta je emocionalna inteligencija i zašto je važno razvijati je kod darovite dece?

Emocionalna inteligencija (EI; engl. EQ) je sposobnost praćenja i razlikovanja emocija, kako svojih, tako i tuđih, uključujući i delovanje u skladu sa tim. Sastoji se od 5 komponenti koje uključuju:

• Samosvest odnosno prepoznavanje emocija u trenutku kada se one ispoljavaju. Kada možemo prepoznati emocije, možemo njima i upravljati. Kada ne prepoznajemo sopstvene emocije, od njih zavisimo i one nas kontrolišu.
  
• Samoregulaciju (upravljanje emocijama) tj. sposobnost savladavanja i kontrole emocija, nakon što ih prepoznamo.

Ove dve komponente su često zanemarene kod darovite dece. Oni neretko imaju problem sa prepoznavanjem vlastitih emocija u trenutku, a samim tim i sa samoregulacijom. Previše se trude da budu u skladu sa okolinom, pa ne preostaje energije i vremena za proučavanje vlastitih emocija.

• Samomotivaciju, koja se odnosi na veštine upravljanja emocijama i ponašanjima koja vode ka nekom određenom cilju. U praksi to znači mogućnost da sami sebe motivišemo kako bismo ostvarili neke ciljeve, bez potrebe da neko vrši uticaj na nas.
  
• Prepoznavanje emocija kod drugih (empatija) je osnova socijalnih veština i dobrih odnosa sa drugim ljudima. Neka darovita deca imaju poteškoće upravo sa prepoznavanjem tuđih emocija. Sa druge strane, dešava se da darovita deca preterano osećaju šta se dešava drugima jer su neka vrsta “emotivnih skenera“ i to od vrlo rane dobi. 
• Socijalne veštine odnosno upravljanje međuljudskim odnosima. I ovaj segment ljudskog života može posledično trpeti kod darovitih.

Pokazalo se da je emocionalna inteligencija usko povezana sa manjim rizikom od doživljavanja anksioznosti i depresije te opštim zadovoljstvom u životu. Zbog toga je važno od samog početka dečijeg života, posvetiti se razvoju ovih veština.

Šta konkretno možete uraditi kako bi razvijali emocionalnu inteligenciju kod darovitih učenika?

Ostaje još samo da se zaista posvetite svom detetu u praksi. Uvek imajte na umu karakteristike darovitih kada razvijate emocionalne kompencije svoga deteta. Neke stvari o njihovim ponašanjima i osećajima se ne mogu dobro razumeti ako se ne poznaju ponašanja ove grupacije dece.

U razvijanju emocionalnih veština će vam pomoći konkretne vežbice i akcije koje već danas možete početi primenjivati. Neke od njih zavise od uzrasta deteta, sposobnosti i interesovanja. Najbolje je da se vežbice prilagode samom detetu kako mu ne bi bilo previše dosadno i bez izazova.

Vežbe za razvoj emocionalne inteligencije kod mlađih učenika

Kod mlađih učenika, veštine se razvijaju obično kroz igru i zabavu. Postoji ogroman broj igrica kroz koje deca uče o svojim i tuđim emocijama. Za vas smo pripremili tri zanimljive koje možete i sami da sprovedete u delo.

Pantomima emocija

Za svoje dete možete napraviti kartice ili papiriće na kojima se nalaze nacrtana osnovna osećanja (sreća, tuga, iznenađenje, ljutnja, gađenje). Zadatak deteta je da prepozna osećanje na kartici i da ga imenuje. Kod starije dece možete dodati i složenije emocije poput ljubomore.

Pogodi osećanje

Učenici izlaze pred tablu, jedno po jedno, i imaju zadatak da odglume neku emociju. Ostali učenici pogađaju o kojoj emociji se radi. Poželjno ih je pitati kako su prepoznali o kojoj emociji je reč.

Srećan/a sam kada…

Zadatak svakog učenika je da odgovori na pitanja kada se oseća srećno, kada se oseća tužno, kada se oseća ljuto itd. Poželjno je postavljati podpitanja: “Zašto se tada osećaš tako?” ili “Šta ti smeta u toj situaciji tačno?”

Vežbe za razvoj emocionalne inteligencije kod starijih učenika

Kod starije darovite dece je malo teže raditi na ovim veštinama, jer oni već imaju neke ukorenjene obrasce razmišljanja i ponašanja. Ipak, to ne znači da nije potrebno ili nemoguće. Potrebno je samo aktivnosti prilagoditi njihovom uzrastu, mentalnoj zrelosti i interesovanju na najbolji način. Primer 3 vežbice koje mogu sprovoditi učitelji u školama ali i roditelji.

Igra uloga

Igra uloga pruža mogućnost da darovita deca razvijaju svest o sebi i samopouzdanje. Ali, na ovaj način razvijaju i veštine prepoznavanja tuđih emocija i empatiju jer se postavljaju u različite uloge.

Igra izgleda tako što učenici imaju zadatak da igraju zamišljene situacije (najbolje nešto što je u njihovom domenu interesovanja). 

Rešavanje problemskih situacija sa različitim grupama

Učenici se mogu podeliti u grupe po različitim karakteristikama kako bi se bolje upoznali. Takve različite učenike je potrebno staviti u neku problemsku situaciju i po potrebi kontrolisati rešavanje zadatka. Zadaci mogu biti jednostavni (zagonetke, matematički zadaci) ili složeniji (npr. pronalazak izlaza iz zatvora ili lavirinta u što realnijoj situaciji).

Tehnike relaksacije (za regulaciju ljutnje, besa i impulsivnih reakcija)

Tehnike disanja i opuštanja mogu pomoći deci da nauče kontrolisati svoje neprijatne emocije i reakcije. 

GiftedLab programi i radionice za razvoj emocionalne inteligencije kod darovitih

I još jedan od načina na koji možete osigurati da vaše darovito dete ima siguran socio-emcoionalni razvoj jesu GiftedLab programi i radionice za darovitu decu i roditelje. 

Kako bismo od ranog detinjstva do adolescencije vodili računa o tome da darovita deca razvijaju veštine koje će im koristiti u životu, kreirali smo niz radionica i programa za različite uzraste i interesovanja. Radionice za darovitu decu i roditelje, sesije socio-emocionalnog učenja i karijerno vođenje su vetar u leđa detetu kojem je potrebno samo malo podrške i prihvatanja. Posetite GiftedLab digitalni kursevi i programi i saznajte više o tome kako pomoći svom darovitom detetu kroz sesije socio-emocionalog učenja.

I ne zaboravite, darovita deca su još uvek samo deca. Nisu predoređeni samo za velike uspehe i ispunjavanje tuđih ogromnih očekivanja. Zbog toga ne smemo dozvoliti da zaboravimo na emocije koje boje njihov unutrašnji svet. One su njihov najiskreniji i najsigurnijii vodič u tome da li rade stvari koje su u skladu sa njihovim autentičnim unutrašnjim bićem.  

Otkrivanje tj. profiliranje jakih strana, pomoć u  razvijanju autentičnog razvojnog puta je zapostavljeno jer je bilo važnije učiti koliko tona rude proizodi Nemačka ili Rusija, nego učiti stvari zaista potrebne za život kao što su npr. socio-emocionalno vaspitanje, vladanje sobom i svojim potencijalima.

Iz ugla osobe koja je zaboravila i kasnije ponovo otkrila svoju darovitost, zaključila sam da nekako podnela školu, preživela je poprilično uspešno u odnosu na neke druge (darovite) ljude koji su “poginuli“ u njoj. Ipak, morala sam da revidiram svoje mišljenje o školi vrlo rano.

Sećam se svog uzbuđenja prvog dana prvog razreda osnovne škole gde sam bila veoma ushićena i srećna što sam uspela da “okrenem vodu na svoju vodenicu“ i upišem se ranije nego što bi trebalo u školu. Bilo mi je dosadno i tražila sam načine kako da rešim problem već sa nepunih 6 godina. Za taj rani upis u školu, izvršila sam “vojni puč“ na roditelje koji su morali da pristanu da krenem ranije jer su u školi rekli da sam veoma pametna i da mogu krenuti u 1. razred. Dakle, raniji upis u školu se desio  na moju inicijativu.

Moja današnja profesija nezavisnog predavača i konsultanta me takođe usko povezuje sa temom inovacija u obrazovanju, ranog karijernog vođenja dece te ispunjavanja njihovih socio-emocionalnih potreba, naučno potvrđenih kao neophodnih za uspeh. Dobar mi je pregled praksi jer sam imala priliku da se školujem i u inostranstvu te upoznam razne alternativne vidove obrazovanja.

Početi se prisećati događaja koja nisu većinski prijatni te neizostavnih i potisnutih trauma iz školskih dana, delom je zaslužno i čitanje knjige “Ranjeni školom“ autorke Kirsten Olson. Naslov je privukao moju pažnju jer se aktivno bavim pitanjima poboljšavanja obrazovnih, vanškolskih i socio-emocionalnih potreba darovite, talentovane i 2e dece kojima sadašnje stanje stvari u školstvu poprilično seče krila, da ne kažem da do kraja zagorčava život.

U knjizi autorka nudi dijapazon situacija i dubinskih intervjua koje je vodila sa nagrađivanim arhitektama, cenjenim univerzitetskim profesorima, raznim biznis asovima koji su svi pričali o školskim godinama kao o godinama pod senkom boli, razočarenja pa čak i cinizma. Uz to, oni nisu pričali o svojim školskim danima kao o nekim davno preživelim, beznačajnim ranama nego su o njima govorili kao o ranama koje su tako duboke da ih se ne može lako zaboraviti ili ranama koje još uvek bole te kompromituju njihov dobar osećaj sebe kao ličnosti i profesionalaca.

Iskustva iz škole –  “Ožiljkom jednim obogađen.“ (D. Kiš) ili ipak ne?

Olsonova je provela 10 godina istražujući razne “školske“ priče ljudi svih uzrasta, rasa i socio-ekonomskih statusa, ljudi svih nivoa dostignuća. Ukazujući na istrajnost ranjavanja koje prevazilazi rasu, klase, pol, generacije, ona nas podstiče na razmišljanje o fundamentalnim pitanjima o svrsi, strukturi škole u našem (čitaj svim) društvima.

Ova knjiga je svojevrsna oda nadi jer sve priče nam govore o  hrabrosti, rezilijentnosti, sposobnosti ljudi da naprave podvig u odnosu na izazove na koje su nailazili u svom školovanju. Osvešćuje skrivene i dugotrajne povrede ljudi koje su proizvod strukturalne agresivnosti kao sastavnog dela obrazovanja, način kako ga organizujemo.

Škola čini da rečenica “Naučio sam da nisam dobar u sportu.“ vrlo brzo postane “Počeo sam se osećati glupim.“ Ono što nosimo kao jedinstveni set darova u sebi se jednako brzo ubija u školi. Ono što je važno od veština za život nije u većini slučajeva deo školskog programa. Od organizacione agresivnosti koja vlada u školi jednako stradaju i deca i roditelji i oni koji ih uče. Nikom nije potaman.

Neki od intervjuisanih u knjizi nose duboko ukorenjen stid. Druge je škola “bacila niz reku“ jer su drugačiji. Jednom roditelju se desilo da su ga zvali u školu zato što mu je sin jednom zakasnio, ali ga nisu obavestili da već nekoliko sedmica nije donosio urađene domaće zadatke. Šta je prioritet ovakve škole, možemo se zapitati:  biti prisutan ili učiti!?

Situacija se još više komplikuje u današnje vreme gde je sistem meritokratije ozbiljno uzdrman (čitaj nepostojeći). Ovo je vidljivo na Zapadu gde imati fakultetsku diplomu je minimalni uslov za početak karijere, a očekuje se mnogo više od vas da bi obezbedili sebi pristojan život pripadnika srednje klase. Ukratko, autobus za bolji život je prepun i (skoro) da nema mesta za još jednog. Za više, pročitajte članak o progresivnom gubitku jednakih šansi za uspeh.

Koje su efekti “školskih rana“?

Efekte školskih rana možemo sažeti u nekoliko njih:

• Učenici veruju da nisu pametni i da im fali dobrih ideja. Osećaju se bespomoćno. Umanjuju svoje ambicije ili se ubacuju u takmičarski “modus vivendi“ gde jedino što je važno je da se bude akademski uspešan i da se dobiju dobre ocene.
• Deca prestanu voleti učenje i gube entuzijazam.
• Duhovna, emocionalna i motivacijska komponetna svakog uspešnog učenja i istinskog životnog postignuća je zanemarena. Rekla bih još da oni koji uspeju, uspeli su uprkos svemu što im se isprečilo na putu školovanja.
• Deca su previše konvencionalna, nesklona preuzimanju rizika i pogreškama.
• Oni koji imaju poteškoće u učenju nose sa sobom duboku ranu srama jer nisu dovoljno dobri.
• Bitne su nagrade koje su okrenute ka spolja, a ne ka unutrašnjem osećaju uspeha i stanju “flow“-a koje karakterišu intrinzično motivisane učenike i profesionalno ispunjene i uspešne ljude.

Nivo povređenosti školom se kreće od neprimetno ranjenih do dubinski povređenih. Niko se nije izvukao bez bar jedne ogrebotine.

Koje sve “školske rane“ postoje po Olsonovoj?

1. Prva je rana kreativnosti  (wounds of creativity) jer ima nečega “mehaničkog“ u obrazovanju. U školi se nagrađuju uobičajeni, rutinski i očekivani odgovori dok je kreativnost pre svega sposobnost da se ponudi neka nova perspektiva, da se nerutinski pristupi na novi način problemu. Nipodaštava se ono što prema čemu imamo sklonosti i strasti te nas u školi uče da se odvojimo od našeg “unutrašnjeg kompasa“ sa kojim smo se rodili.
2. Druga vrsta rana su rane povinovanja (wounds of compliance). “One su ukorenjene u strahu, strahu od kršenja pravila koje su nam propisana kulturom, strahom da nas smatraju drugačijim, strahom da nismo uspešni, strahom da smo odmetnici.“ To znači da smo naučili u školi da su važnije spoljne nagrade i motivisanost od unutrašnjiih. Osećamo da su pravila kojim se povinujemo pogrešna, ali da se moraju poštovati.
3. Rane bunovništva  (wounds of  rebelliousness) su rane koje mnogi obrazovni sistemi naprave učenicima. Ovi poslednji se uzimaju kao da su problem koji treba rešiti. Vrlo često, zato što im fali solidnog emocionalnog obrazovanja,  nastavnici će pogrešno protumačiti nečiji buntovnički stav kao bezobrazluk.
4. Rane koje otupljuju (wounds that  numb) su rane poput pasivnosti, pregorevanja (burnout-a), depresivnosti koje je teško detektovati. Mnogi učenike ne čini razdraganim dobijanje dobrih ocena. Oni su shvatili da trebaju imati dobar uspeh, ali ih ništa “iznutra“ ne podstiče da imaju dobre ocene. Oni “odrađuju“ školu sa umanjenom životnošću u procesu učenja.
5. Rane potcenjivanja (wounds of  underestimation) koje doživimo kada nastavnik ne veruje da možemo biti dobri iz njegovog predmeta. Na primer, mnogi od nas se osećaju potpuno neadekvatnim kada je u pitanju matematika i imamo potpuno pogrešnu predstavu o tom predmetu kao vrlo neinteresantnom. Mnogi uspešni ljudi koji su imali poteškoće u školi su morali da se potrude da otkriju svoje veštine i talente i da nauče da cene sebe uprkos negativnim porukama iz škole. Ona kaže: “Pored  konvencionalnog razmišljanja i predvidljivosti, škole nas mogu naučiti da potcenimo sami sebe.“ Olsonova napominje da se ovaj tip rana najčešće događao ljudima koje je ona intervjuisala.
6. Rane perfekcionizma  (wounds of  perfectionism) se pojavljuju kod onih koji su bili uspešni u školi i znali se adaptirati na sistem pohvala i vrednovanja tipičnih za školu, ali koji imaju poteškoće jednom kada istu napuste. Svet nakon škole je veoma nepredvidiv i ponekad zastrašujući. U nekim školama poput Harvarda i drugih svetski poznatih univerziteta, kompetitivnost i perfekcionizam da se bude među prvima su intenzivni.  I ova vrsta rana može dovesti učenike u stanje otuđenosti kao što to rade rane koje otupljuju. Osećaj da nikada nismo dovoljno dobri se može ukoreniti duboko u našem biću. Možemo imati osećaj preosetljivosti na neuspehe i psihološku neotpornost/preosetljivost na pravljenje grešaka.
7. Rane osrednjosti (wounds of  average) se javljaju prečesto jer školski sistemi neuspevaju da otkriju sposobnosti koje leže u svakom od nas. Donosimo zaključke da smo u sredini na osnovu ocenjivanja koje ni ne dotakne naše potencijale. Osećamo se nevidljivim u školi. Ostajemo uspavanih potencijala sve dok se, ako nam se dovoljno posreći kasnije u životu, ne probudi strast za nečim ili desi susret sa “mentorom“ koji nas je video u najboljem svetlu.

Olsonova takođe zaključuje da je najteže školske rane prihvatiti, ozvaničiti ih, što u mnogome otežava zaceljivanje rana i izlaženje iz začaranog kruga traume. Mi negiramo da je ikada došlo do povrede ili svu krivicu svaljujemo na sopstvenu odgovornost. Možemo i da tražimo izgovore da je škola svima bila grozna i da nismo jedini. Na taj način činimo nevažnim naš emocionalni  doživljaj obrazovanja. Ipak, ona pominje puno primera kako su neki (roditelji, učenici, nastavnici, same škole) prošli kroz proces izlečenja, od osećanja stida i negiranja, kroz osećaje besa, tuge i gubitka do nove kreativnosti i energije koja dolazi na kraju procesa izlečenja.

Šta je zajedničko svim “školskim ranama“?  

Sve ove rane čine da se umanji ili skroz nestane zadovoljstvo u učenju. Rane nam ukazuju i na to koliko su školski sistemi organizacije u kojim ostajemo netrpeljivi prema razlikama, gde se oseća pritisak da se povinujemo više ili manje uspešno pravilima koja vladaju. To su sistemi gde se ceni mir u učionicama, nedostatak pokreta, dobro vladanje. Darovitom detetu sa izraženom psihomotornom pobudljivošću se svakako dobro ne piše u ovom sistemu.

Takođe je česta pojava da nastavici nisu dovoljno podstaknuti da daju dugoročno sve od sebe. Olsonova pominje procenat od 50% novih nastavnika koji napuštaju obrazovni sektor nakon prvih pet godina rada. Dešava im se gubitak radosti u radu pa čak i profesionalno pregorevanje.  Isto tako autorka navodi da najuvaženije školske institucije ne doprinose u znatnoj meri da se poveća sposobnost američke nacije u kreativnosti i inovaciji te da se od učenika traže da odrade zadatke gde se od njih traži rad niskog kvaliteta, odnosno traži se da prepoznaju, ponove, klasifikuju ili parafraziraju materijal koji se obrađuje. Retko kada se dešava da se od učenika traži da analiziraju, ocenjuju, kreiraju, razmišljaju ili eksperimentišu.

Isto tako zajedničko je da su sve škole novi vid socijalne kontrole jer se zahtevaju “veštine i osobine“ poput prihvatanja autoriteta, sposobnosti da se toleriše dosada, sposobnost da se napreduje u kompleksnim birokratskim sistemima, tendencija de se fokusiramo na ograničenu oblast odgovornosti. Sve to je dovelo do toga da danas uništavamo entuzijazam, imaginaciju i hrabrost kod mladih. Ovo sistemsko uništavanje je najočiglednije na primerima darovith učenika kao onih koji “štrče“ u sistemu i kojima se moraju poseći glave. Uništavanje darova ljudi se vrši na mnogo načina. O tome u nekom drugom postu više.

Na kraju ovoga ću napomenuti ono što za ovdašnji školski sistemi kažu Bouls i Džintis (Bowles &Gintis), a to je da škole funkcionišu kao pomoć da ekonomska nejednakost bude legitimna. Ovo je malo teže vidljivo, ali ništa manje istinito. To je “skiveni kurikulum“ koji ide uz školstvo.

Postoji ipak nada da se niz alternativnih školi koji niču širom sveta uspeti da pronađu svoju primenu u većem broju slučajeva nego do sada kako bismo umanjili ranjavanje u školi o kojem je pisala Olsonova.  Takođe, uz veću mogućnost personalizovanog učenja zasnovanog na talentima, sposobnostima i interesovanjima u životu i projektnom učenju, moguće je da će neke nove generacije izaći iz školskih klupa malo manje ranjeni školom. Radimo na tome.